Улица Истиклал

Звоно звони два пута – оштро, метално – и гомила се разилази не дижући поглед. Црвени трамвај пролази поред, довољно близу да га додирнете. Под вашим ногама, гранитне плоче носе звук хиљада ципела. Негде у близини, кестени се пеку на колицима, а дим се шири преко авеније. Музика долази из три правца истовремено – гитара уличног свирача, звучник из продавнице, улични бубњар. Ово је улица Истиклал и никада заправо не застаје. Застаните мирно један минут и пустите да се струја људи креће око вас.

Авенија се протеже око километар и по кроз округ Бејоглу, од трга Таксим на врху до подручја Тунел близу Галате на дну. Затворена је за нормалан саобраћај. Само трамвај, колица за доставу и повремено полицијско возило деле простор са пешацима. У прометним викенд вечерима, гомила може да нарасте до стотина хиљада људи у једном дану. Мештани свакодневно прелазе улицу без погледа. Посетиоци ходају полако, читајући фасаде изнад излога.

У деветнаестом веку, ово је била Гранд Ру де Пера — главна улица истанбулског европског кварта. Стране амбасаде су овде градиле своје виле. Банкари, трговци и дипломате из целе Европе испуњавали су њене кафиће и позоришта. Архитектура то и даље показује. Погледајте горе и видећете неокласичне стубове, арт нуво гвоздене елементе и украшене камене балконе — стилове увезене из Париза и Беча. На нивоу улице, глобални брендови и продавнице телефона заузимају приземље. Авенија истовремено обухвата оба слоја — стари горе, нови доле.

Након што је Турска Република основана 1923. године, улица је добила своје садашње име. Истиклал значи независност. Амбасаде су постале конзулати када се престоница преселила у Анкару, али већина је остала у својим старим зградама. Неколико их и даље стоји директно на авенији иза гвоздених ограда — можете видети њихове заставе између продавница. Преименовање је означило промену. Улица коју су некада дефинисале стране силе постала је симбол нове нације. Данас она припада, пре свега, свакоме ко се случајно шета њоме.

Црвени трамвај је преживео. Електрични трамваји су први пут овде саобраћали почетком двадесетог века, нестали су деценијама, а вратили су се као историјска линија 1990. године. Трамвај путује целом дужином авеније брзином хода. На доњем крају чека нешто старије - Тунел, кратка подземна успињача која је отворена 1875. године. Пење се стрмом падином између Галатске обале и авеније. То је једна од најстаријих подземних путничких железница на свету и још увек саобраћа на сваких неколико минута.

На пола пута, богато украшени лучни улаз отвара се у Чичек пасаж - Цветни пролаз. Велики пожар је захватио Перу 1870. године и уништио позориште које се овде налазило. На њеном месту издигла се елегантна аркада са становима изнад и продавницама испод, по узору на наткривене пролазе Париза. Касније су је испунили продавци цвећа, што је пролазу дало име. Данас се у њој налази низ ресторана и таверни под стакленим кровом. Уђите унутра на тренутак. Бука авеније готово тренутно нестаје.

Одмах поред пролаза налази се Балик Пазари - рибља пијаца. Уситни лед, сребрна скуша, лимуни наслагани у пирамиде. Продавци дозивају цене док мачке патролирају олуцима са потпуним поверењем. Споредне улице се овде гранају у мрежу мејхана - традиционалних крчми где мезе, мали тањири за дељење, гужве за столовима. Овде се једе на авенији. Ако је Истиклал река, ове уличице су њени бочни базени - спорији, сланији и пуни разговора. Пратите свој њушку низ било коју од њих и наћи ћете сто.

Назад на главној авенији стоји велика црква од тамноцрвене цигле - Свети Антун Падовански. То је највећа римокатоличка црква у Истанбулу, завршена 1912. године у неоготичком стилу, стилу шиљатих лукова средњовековних европских катедрала. Налази се удаље од улице иза дворишта, тако да многи људи пролазе поред ње, а да је не примете. Миса се и даље одржава на неколико језика. Црква је подсетник да је Бејоглу био, и остао, један од најмешовитијих крајева у граду - католички, православни, јеврејски и муслимански, један поред другог.

Близу средишње тачке авеније стижете до високих гвоздених капија средње школе Галатасарај. Школа ради на овом месту вековима, а настава се овде дуго одвијала и на турском и на француском језику. Школа је дала име околном тргу — и једном од најпознатијих турских фудбалских клубова, који су основали њени ученици 1905. године. Капије се ретко отварају за посетиоце, али застаните и погледајте кроз ограду у тихе баште. Генерације писаца, државника и спортиста проводиле су тинејџерске године иза њих.

Истиклал награђује шетача који успори. Уски пролази се гранају између продавница — неке садрже књижаре половне робе, друге продавнице плоча, кафиће или радионице. Улични музичари заузимају своје углове увече, а репертоар се креће од анадолских народних песама до џеза. Изнад њих, низови светала прекривају авенију зими. Улица је видела пожаре, нереде, пад и препород — Бејоглу је избледео средином двадесетог века и поново се попунио деценијама касније. Промена је њена једина стална навика. Шта год да данас овде пронађете, биће мало другачије следеће године.

Пре него што кренете даље, изађите на ивицу авеније и станите испод једне од старих фасада. Пустите трамвај да прође још једном. Посматрајте како се гомила креће - студенти, породице, продавци, туристи, сви се крећу својом брзином у истом каналу. Људи су шетали овом линијом више од једног века - у фесовима, цилиндрима, а сада и у јакнама са капуљачом. Одећа се мења. Шетња остаје иста. Када будете спремни, изаберите правац и поново се придружите струји.