Камене гробнице Далијан и Каунос

Мотор чамца лупа негде у трсци, а сама трска - виша од особе - шишти једна о другу на поветарцу. Река клизи поред вас, зелена и спора. Риба скаче, удара о главу и нестаје. Онда погледате горе, а литица преко воде вас потпуно зауставља. Уклесане у стену, високо изнад реке, стоје фасаде храмова - стубови, врата, троугласти забати - као да зграде покушавају да изађу из планине.

Почните са именом града, јер оно објашњава пејзаж. Даљан на турском значи рибарска брана - баријера за хватање рибе. Град се налази на кривудавом каналу који повезује језеро Којџегиз, у унутрашњости иза вас, са Средоземним морем. Између њих, река се дели у лавиринт канала кроз трску. Рибе се крећу горе-доле у зависности од годишњих доба, а бране их овде генерацијама сакупљају. Чамци, а не аутомобили, тако ово место размишља.

Сада те резбарене фасаде. То су гробнице, исклесане у четвртом веку пре нове ере за владаре и водеће породице Кауноса, древног града у близини. Највеличанственије су обликоване као грчки храмовни фасади, са два стуба између пиластара и резбареним троугластим забатним зидом изнад. Унутар сваке је мала комора са каменим клупама за мртве. Клесање високо на литици поставило је мртве изнад живог света, окренуте ка реци - видљиве свима, доступне скоро никоме.

Погледајте дуж реда док не пронађете гробницу која никада није завршена. Једна фасада се једноставно зауставља на пола пута - горњи део је детаљно исклесан, доњи део је и даље груба стена. То је лекција замрзнута усред реченице. Резбари су радили одозго надоле, секући лице литице док су се спуштали, тако да им никада нису биле потребне скеле одоздо. Нешто је прекинуло рад - историја не бележи шта - и камен чека од тада.

Људи који су наручили ове гробнице били су Каријани, а њихов град, Каунос, налазио се на граници са Ликијом, чије камене гробнице јако подсећају. Каунијани су странцима деловали необично чак и у антици. Грчки историчар Херодот писао је о њиховим препознатљивим обичајима — тврдио је да су се окупљали да пију у великим друштвима мушкараца, жена и деце, што је скандализовало и фасцинирало његове читаоце. Другим речима, погранични град са својим начином рада. Неке ствари опстају.

Можете посетити сам Каунос на супротној обали. Мали трајект са чамцима за веслање прелази реку овде колико се ико сећа, а кратка вожња је део шарма. На локалитету ћете пронаћи позориште исклесано у брду, римска купатила, храмовске терасе и кућу са фонтаном поред старе лучке агоре. Град се пење према акропољској стени са прелепим погледом на канале. Дајте му неколико сати без журбе.

Стојећи у рушевинама, приметићете нешто чудно: море недостаје. Каунос је био лука, али обала се сада налази километрима далеко. Река је то чинила. Век за веком, носила је муљ са планина и гурала обалу ка мору, гушећи луку у мочвару. Трговина је нестајала како се вода повлачила. Образац је уобичајен на овој обали, али мало места га показује тако јасно - радна лука коју полако насукава сопствена река.

Пратите канале у другом смеру и они се отварају на плажу Изтузу, витки пешчани спруд који се протеже преко четири километра између делте реке и отвореног мора. Слатка вода са једне стране, со са друге, фини песак између. То је једна од важних плажа Медитерана за гнежђење морских корњача главатих карета, научно познатих као Карета карета. У летњим ноћима, женке се извлаче из овог песка да би положиле јаја, као што су њихови преци радили веома дуго.

Крајем 1980-их, та плажа је скоро постала одмаралиште. Планирана је изградња великог хотела тачно на песку за гнежђење. Жена рођена у Британији по имену Џун Хаимоф - мештани су је звали Каптан Џун - настанила се овде у колиби на плажи и водила је међународну кампању против пројекта, привлачећи заштитнике природе и наслове у Даљан. Изградња је заустављена, а 1988. године подручје је добило формалну заштиту. Корњаче су задржале своју плажу јер су се људи довољно гласно свађали.

Заштита има зубе, а посетиоци су део ње. Током сезоне гнежђења, плажа се затвара ноћу како се женке и младунци не би узнемиравали. Дању, држите се подаље од означених зона и оставите жичане кавезе које можете видети на месту – они штите гнезда од предатора. На крајњем крају плаже, центар за рехабилитацију лечи повређене морске корњаче, а можете га посетити. Ако сретнете корњачу у води, дивите јој се без јурења или храњења.

Сама река тече као спора економија. Плави ракови се кришом крећу кроз плићак, јато ципала у каналима, а рибарска задруга и даље ради на бранама близу ушћа реке. Чамци цео дан превозе између града, гробница, плаже и језера. На страни језера, термални извори и блатне купке у Султанији привлаче купаче који се посиве и пеку на сунцу – мештани приписују блату све врсте благодети, веровање које се најбоље ужива као традиција и веома добра фотографија.

У неком тренутку данас, нађите се поново на води са угашеним мотором, лебдећи. Трска шушти. Река клизи. Гробнице гледају надоле као што су гледале већ двадесет четири века, а негде иза пешчаног спруда, корњача кружи у таласима, чекајући мрак. Владари, историчари, борци, рибари - сви овде су радили око ове реке, никада против ње. Неколико тихих минута, ви радите потпуно исто.