Замак Алања

Ветар до вас стиже пре него што вас поглед дохвати. Овде горе на стени долази са отвореног мора, постојан и топао, носећи со и суви мирис тимијана и жалфије који се пеку на падинама. Ставите руку на зид. Камен је груб, пун малих шкољки и песка, и довољно врућ на сунчаној страни да вас натера да се повучете. Доле, галебови висе готово непомично у узлазној струји. Цврчци непрестано цвркућу у боровима. Градска бука стиже ретко и далеко.

Погледајте облик земље. Стрми стеновити рт се протеже у Средоземно море, са дугом плажом која се закривљује са једне стране и радном луком увученом у другу. То је цела логика ове тврђаве у једном погледу. Ко год да је држао ову стену контролисао је два сидришта, посматрао је дугачак део обале и није могао лако да умре од глади. Иза свега тога, планине Таурус се уздижу право са обале, сиве и наборане, још увек држећи снег у пролеће.

Тврђава коју видите је углавном дело једног владара. Године 1221, селџучки султан Алаедин Кејкубад Први је заузео овај град. Преименовао га је по себи и направио зимску резиденцију, далеко од хладноће унутрашње висоравни. Затим је градио. Зидови су постављени дуж гребена стене, куле су постављене тамо где је тло дозвољавало, а лука испод је добила сопствену одбрану. Био је то велики пројекат и брзо је завршен.

Зидови су размера коју треба прво ценити. Прате природни гребен рта неколико километара, пењући се и спуштајући се са стеном уместо да се боре против ње. На неким местима зид је литица, са само ниским парапетом додатим на врху. Десетине кула испрекидају линију. Неке су квадратне, неке заобљене, а њихов размак прати терен, а не неки уредан образац. Ходање чак и делом овог круга захтева прави напор по врућини.

Доле поред луке стоји Црвена кула и заслужује да је погледате изблиза. Осмоугаона је, изграђена од камена у основи и црвене цигле изнад, одакле потиче име. Натпис на кули бележи 1226. годину и приписује заслуге градитељу који је дошао из Алепа. Унутра, подови су ослоњени на централни стуб, а на дну се налази цистерна која држи воду за опсаду. То је озбиљна војна грађевина, а не декорација.

Одмах уз обалу од куле налази се нешто ређе. Низ сводних залива отвара се директно на море, усечен и уграђен у стену на воденој линији. Ово је било султаново бродоградилиште, завршено убрзо након куле. Бродови су грађени и поправљани испод тих лукова, заштићени од сунца и времена, и поринути директно у воду. Селџуци су били копнена сила из унутрашњости Анадолије. Изградња медитеранске флоте овде била је намерна промена амбиције.

Вода је била стални проблем на овој стени. Нема извора на врху. Зато су градитељи ископали и обложили цистерне и усмеравали кишницу са кровова и поплочаних површина у њих. Неколико их је опстало, тамне и хладне, неке још увек држе воду после кише. Када стојите на врућој, бездрвеној падини, цистерне објашњавају више о томе како је тврђава функционисала него било која кула. Замак без воде је једноставно веома висока замка.

Унутар најдубљег ограђеног простора, на највишој тачки, стоји мала црква у рушевинама изграђена од камена. Носи име Светог Ђорђа. Њени зидови су старији од селџучке тврђаве око ње, што вам говори да је стена већ била утврђена и насељена пре 1221. године. Византијски и ранији браниоци користили су исте природне предности. Када су Селџуци стигли, нису почели ни од чега. Обновљали су, проширивали и стављали своје натписе на оно што су завршили.

Близу ивице унутрашњег замка налази се видиковац са дугим провалом испод њега. Локална традиција каже да су осуђени затвореници некада довођени овде. Према причи, затворенику је дат камен и речено му је да га баци у море. Ако би камен прешао преко стена и доспео до воде, особа би била слободна. То је фолклор, а не документована историја. Пробајте сами са малим каменчићем и схватићете зашто прича опстаје.

Вековима након селџучког периода, људи су једноставно живели овде. Подручје унутар зидина је имало село, са кућама, баштама, цистернама, џамијом и купатилом. Дудови су се гајили за свилу. Још увек можете видети образац тог насеља у ниским каменим зидовима и терасама међу дрвећем. Село се полако празнило како је град испод растао и како је живот на врху стрмог брда постајао незгодан уместо безбедан.

Данас је стена тиха на другачији начин. Мачке спавају на топлом древном камену. Бугенвилиј се прелива преко баштенских зидова у јарко ружичастој боји. Жичара се пење са плаже, што дуг успон претвара у кратку вожњу, а пут се кружно креће за аутомобиле и минибусеве. Фотографи се окупљају на западним видиковцима касно поподне, када сунце залази према мору и цела плажа испод поприми боју бледог меда.

Пронађите место на зиду даље од главних видиковаца, седите и пустите да вам се очи одморе на хоризонту, а не на граду. Одавде море изгледа празно, као што би изгледало стражару који пази на једра. Ветар који осећате је исти онај који је одлучивао да ли ће бродови доћи или ће остати подаље. Приметите колико далеко звук града мора да пређе да би дошао до вас. Затим полако крените стазом доле.