Језеро Туз

Прво што упада у очи је бљесак. Лети је површина овде бела, равна и огромна, а светлост вас обасјава два пута - једном са неба, а једном се одбија од тла. Изађите напоље и кора ће се сломити под вашом ципелом уз сув пуцањ, као да ходате по танком леду који нема воде испод себе. Ваздух је врућ и потпуно сув. Оближите усну после неколико минута и осетићете укус соли коју је донео ветар.

Погледајте хоризонт и покушајте да пронађете где се копно завршава. По мирном дану често не можете. Равница, кора и небо се спајају у бледој траци без јасне ивице. Ово је друго највеће језеро у Турској по површини, смештено у плитком басену усред Анадолске висоравни. Његова величина је истинска. Његова дубина није. Већи део године могли бисте газити далеко и остати испод колена.

Та плиткоћа објашњава све остало овде. У пролеће, отопљена вода и киша шире танак слој воде преко басена. Током лета сунце га уклања. Вода се повлачи километрима од места где је стајала у априлу, а оно што оставља за собом је со - тврда бела кора која се згушњава како сезона одмиче. До краја лета камиони и машине могу да изађу на површину. До зиме, вода се враћа и процес почиње поново.

Со нема где да оде, и то је кључ. Потоци се уливају у овај басен, али ништа не истиче из њега. Свака река која овде стигне носи растворене минерале покупљене из стена узводно. Вода испарава. Минерали остају. Понављајте то хиљадама година у врућем, сувом басену без излаза и добијате воду сланију од мора. Ништа што бисте препознали као рибу не може да живи у њој.

Ово је један од главних извора кухињске соли у Турској. Производња је у принципу једноставна. Плитке посуде се поплаве, сунце обавља посао, а кора се струже, пере, рафинише и пакује. Потражите ниске беле гребене на равницама - то су гомиле пожњевених које чекају да буду сакупљене. Постоји велика шанса да је со на вашем ресторанском столу било где у овој земљи настала као вода која лежи у овом басену.

А сада део који људи не очекују. Ово место које изгледа мртво једно је од најважнијих места за размножавање фламинга у целом медитеранском региону. Хиљаде парова се овде гнезди лети, на блатњавим острвима у плићаку где ниједан предатор не може лако да хода. Граде ниска гнезда у облику купе од блата. Птићи се излежу сиви и окупљају се у велика јасла. Кроз двоглед, даљи руб воде се претвара у покретну ружичасто-белу линију.

Фламингоси су овде с разлогом. Хиперсалинска вода одговара ситним организмима прилагођеним сланој води - сланим шкампима и алгама отпорним на со - за које се ништа друго не такмичи. Фламингоси филтрирају ту супу кроз своје савијене кљунове. Пигмент у тим организмима је оно што боји птице. Фламинго се не рађа ружичаст. Временом се пробија до ружичасте боје. Исти пигмент, који производе алге у великом броју, такође може да обоји делове самог језера у нежно ружичасту боју током врелих дана.

Ако дођете после кише, искуство се потпуно мења. Филм воде дубок центиметар или два претвара цео базен у огледало. Небо пада на земљу. Људи који шетају равницом изгледају као да стоје на облацима, а линија хоризонта нестаје. Фотографи знају за ово и планирају то. Понесите нешто што вам не смета да поквасите, јер је вода слана и оставиће белу кору на свему.

Огледајте се око себе на земљу иза слива. Ово је степа Централне Анадолије - равна, без дрвећа и обрађивана на огромним пољима пшенице и шећерне репе у ниском рељефу. Села изгледају као групе ниских зграда са једним минаретом. Пастири терају стада поред пута. Зими ова висораван постаје заиста хладна, са снегом који лежи на истом тлу које ће до августа бити слана пустиња. Мало који пејзажи се толико крећу између две крајности.

Језеро је под притиском, и то вреди знати док стојите овде. Подземне воде се снажно пумпају за наводњавање околне равнице, а потоци који хране слив се такође црпе. У неким последњим годинама вода се осушила раније него обично, пре него што су фламинго пилићи били спремни. Статус заштите штити подручје на папиру. Оно што заправо одлучује о будућности језера је колико воде ће фарме око њега узимати.

Практична питања, јер ово место кажњава непажњу. Уопште нема хлада. Кора изгледа чврсто, али на неким местима крије меко слано блато, зато останите близу обележених приступних места и немојте возити на њу. Со нагриза возила и уништава кожу. Наочаре за сунце нису опционе, јер рефлектовани одсјај нагриза очи. Исперите ципеле након тога, иначе ће вам бела линија на ђону остати месецима.

Пре него што кренете, прошетајте мало, зауставите се и мирно седите без говора. Овде често нема никаквог звука - нема саобраћаја, нема птица у близини, нема лишћа, јер нема дрвећа. Само звоњава тишина веома великог равног простора. Чучните и пажљиво погледајте кору. Направљена је од малих провидних кристала са правим ивицама, сваки од њих је изграђен одласком воде. Затим устаните, окрените се и вратите се ка путу.