Долина Ихлара

Звук је оно што нико не очекује: текућа вода. Након сувих висоравни Кападокије, спуштате се у Ихлару и чујете реку - Мелендиз, која се брзо и плитко креће преко камења, прожета птичјим цвркутом. Тополе и врбе су на њеним обалама. Жабе цвркућу из трске. Ваздух је овде хладнији, зеленији, влажнији на ивицама. Изнад вас, литице сивих и ружичастих стена стрмо се уздижу са обе стране, потпуно затварајући висораван. Ово је кањон са баштом на дну.

Долина Ихлара сече висораван отприлике 14 километара, од села Ихлара до Селимеа, у провинцији Аксарај на западној ивици Кападокије. Поток Мелендиз ју је усекао, пробијајући се кроз слојеве вулканских стена које је положила оближња планина Хасан, широки вулкан видљив на хоризонту. На неким местима зидови се уздижу око стотину метара. Клисура је довољно уска да је јутарње и вечерње сенке брзо испуњавају, а звук реке вас прати целим путем.

Класичан улаз је са обода: дугачке степенице - неколико стотина степеника - које се спуштају низ литицу до дна долине. При силаску, колена се муче; повратак горе је прави тренинг. Постоје блажи улази у селима дуж пута. Када се стигне до дна, ходање је лако - равне стазе, дрвени мостови који прелазе и поново прелазе поток и клупе у хладу. Удаљености између знаменитости су кратке, а вода вам прави друштво све време.

Византијски монаси су пронашли оно што им је било потребно у овој клисури: воду, изолацију и меку стену, скривену од отворене висоравни. Од отприлике седмог века надаље, заједнице су уклесале цркве, ћелије и испоснице у литице. Десетине цркава уклесаних у стени опстају дуж долине, а локално предање тврди да их је некада било око стотину. Долина је постала монашки ходник - могли сте да ходате целом њеном дужином прелазећи од светилишта до светилишта, од ивице до ивице, а да никада не напустите звук потока.

Више цркава је отворено, до њих се долази кратким пењањем са дна долине. Њихове фреске су препознатљиве. Неке прате углачани византијски стил престонице; Други показују грубљи локални рукопис — равне фигуре, смеле обрисе, боје од земљаних пигмената — а научници и даље расправљају о утицајима који стоје иза њих. Насликани анђели, свеци и јеванђеоске сцене гледају са ниских плафона. Многа лица су оштећена; многа више су сачувана. Неки ентеријери су пригушени, па вам светло телефона помаже да пронађете детаље.

Називи цркава овде су дивно домаћи, дати су им сељани дуго након што су сликари отишли. Агачалти, Црква под дрветом, стоји близу главног степеништа. Јиланли, Црква змија, добила је име по фресци змија које кажњавају грешнике. Шумбулу, Црква зумбула, добила је име по цвећу које расте на њеној падини. Називи мешају турски сеоски живот са византијским сликарством — две ере које деле једна врата, што је прича долине у минијатури.

Шетња целом долином траје удобних пола дана. Рута пролази поред Белисирме, заселка на средини где ресторани поред реке постављају столове на дрвеним платформама изнад воде. Пастрмка, гезлеме — танки пуњени лепиња — и хладна пића стижу; патке патролирају између ногу стола. То је место без журбе. Многи шетачи се овде враћају, док одлучни настављају низводно ка Селимеу. Стаза остаје углавном равна, али летњи подневи постају врући чак и поред воде. Јутро је најбољи прозор.

На северном крају долине чека њен највеличанственији појединачни споменик: манастир Селиме, са дворанама катедралних размера уклесаним у огроман стеновити гребен. Његови простори укључују цркву са стубовима уклесаним у стени, кухиње, штале и одаје повезане стрмим тунелима. Са његових тераса поглед се протеже низ клисуру. Чак и ако не прошетате целом долином, до Селимеа вреди стићи путем. Упорна локална прича тврди да је овде снимљен чувени свемирски филм. Није — али пејзаж објашњава зашто људи верују у то.

Долина је коридор за дивље животиње колико и споменик. Пазите на ветрушке које се возе узлазним струјама литице и ослушкујте детлиће међу тополама. Гуштери се купају на палом стени; Поток је пун рибе и жаба. У пролеће, дивље цвеће гужви на обалама. У јесен, тополе постају бледо златне и испуштају лишће у ток. Пошто је клисура дубока и влажна, она одржава своју климу - мекшу, сеновитију и неколико степени пријатнију од висоравни изнад. Монаси су то приметили. И ви ћете.

Људи и даље обрађују дно долине као што су то чинили вековима. Мали парцели поврћа и воћака нижу се дуж равнијих делова, а канали за наводњавање се одвајају од потока и поново се спајају са њим. Овај континуитет је лако пропустити: Ихлара није сачувана рушевина већ радни пејзаж са рушевинама у својим зидовима. Иста вода која је изрезала клисуру и привукла монахе и даље сазрева парадајз који се служи на столовима поред реке у Белисирми.

Монашки живот овде је избледео током векова, али није престао у тренутку када је регион променио владаре. Једна црква у близини Белисирме чува осликани натпис који заједно помиње и византијског цара и селџучког султана - доказ да су хришћански сликари наставили да раде овде под муслиманском влашћу, деценијама након освајања. Коегзистенција, а не колапс, јесте последње поглавље долине. Мало је места која то тако јасно бележе, пигментом, на каменом зиду изнад потока.

Завршите поред воде. Пронађите клупу или равни камен и спустите рамена. Литице уоквирују траку неба; поток одржава свој стални шум. Негде изнад вас, насликани анђео држи своју позу у мраку, као што је то чинио хиљаду година. Овде доле, долина наставља да ради оно што је све привукло на првом месту — пружа воду, хлад и тишину. Попијте мало воде пре него што се попнете. Плато, и садашњи век, могу сачекати још неколико минута.