Стари град Амасја

Стигните до реке и прво се тамо зауставите. Јесилирмак, зелена река, клизи кроз средину града, брза и мутна, испод ниских камених и гвоздених мостова. Низ белих османских кућа стоји директно на њеној обали, дрвени горњи спратови нагнути над водом на подупирачима. Иза њих се стрма стена пење у светлост, а у ту стену, високо горе, усечена су огромна тамна врата. Ласте се укрштају између кућа и литице. Читава сцена се уклапа у један спори окрет главе.

Та врата су краљевске гробнице. У трећем веку пре нове ере овај град, тада назван Амасеја, постао је престоница Понта, краљевства које је мешало персијско порекло са грчком културом. Његови рани краљеви су овде сахрањени, у одајама усеченим право у литицу, уоквиреним резбареним фасадама и до којих се долази каменим степеницама. Неколико гробница чини главну краљевску групу изнад старог града, а још више их је раштркано дуж долине. Њихови становници су одавно нестали. Архитектура моћи је остала иза, у пуној величини.

Можете се попети до њих. Степенаста стаза уздиже се од обалних стаза до терасе гробнице, а шетња траје знојних четврт сата. Изблиза, размере импресионирају. Врата су далеко виша од особе. Око неких гробница, уклесан ходник одваја споменик од живе стене, тако да се свака гробница чита као самостојећи блок унутар литице. Након мрака, рефлектори осветљавају фасаде из ноћи, а сјај је видљив са сваког моста у граду.

Амасја је одгајила човека који је описао цео антички свет. Географ Страбон је рођен овде око 64. године пре нове ере, док је Понт падао под Рим. Његова седамнаестотомна Географија, најкомплетније географско дело које је сачувано из антике, описује земље од Шпаније до Индије. Писао је и о свом родном граду, хвалећи речну клисуру и тврђаву изнад ње. Модерна статуа њега стоји поред воде, држећи глобус који никада није видео, али га је ипак описао.

Изнад гробница, зидови замка Харсена прате врховни гребен. Литица је била утврђена у античко доба и поправљана од стране сваке силе која је уследила, римске, византијске и османске редом, јер је ко год је држао ову стену држао речни пут кроз планине. Достизање врха захтева напор или такси, а награда је класичан поглед. Река испод, град који се протеже дуж ње и воћњаци који испуњавају долину у оба смера.

Под Османлијама, Амасја је имала посебан ранг. Био је то град принчева. Млади наследници престола су слати овде као покрајински гувернери, учећи државничке занате са својим туторима пре него што би, могуће, постали султани. Будући Бајазит Други је управљао Амасијом више од две деценије у петнаестом веку. Овај распоред је испунио град палатама, школама и амбициозним званичницима. Мештани ће вам тачно рећи да је овај мали речни град помогао у обучавању владара једног царства.

То покровитељство је оставило споменике дуж обала. Комплекс џамије султана Бајазита Другог, из 1480-их, је највећи, смештен у дворишту осенченом равнима близу реке, са медресом и библиотеком поред њега. Старије зграде су такође сачуване. Једна џамија из тринаестог века је позната по свом спирално изрезбареном минарету, а селџучки и илканидски владари су оставили школе и гробнице по граду. Музеј Амасје сакупља слободне налазе, укључујући неколико средњовековних мумија које изненађују неприпремљене посетиоце.

Омиљена прича у граду је љубавна прича. Ферхат, даровити занатлија, волео је Ширин, принцезу. Да би је освојио, каже предање, наређено му је да својим рукама ископа канал за воду кроз планину. Како се приближавао успеху, до њега је донета лажна вест о Шириновој смрти, и он је умро од туге на стени. Стари канал за воду на падини брда данас носи његово име. Схватите то као легенду, која се овде препричава вековима, а која још увек продаје слаткише и сувенире.

Модерна историја је такође овде стала. У јуну 1919. године, Мустафа Кемал, касније назван Ататурк, састао се са колегама официрима у Амасији и издао Амасијски циркулар, документ којим се проглашава да је независност нације у опасности и позива на национални конгрес. Историчари то обележавају као први писани корак Турског рата за независност. Град пажљиво чува успомену, са споменицима и реконструисаном салом за састанке. Тихи речни град, двоструко прекретница историје.

Прошетајте улицом Јалибоју иза кућа поред реке. То су препознатљиве зграде града, дрвене, окречене, њихове горње собе конзолно нагнуте према води. Неколико њих је рестаурирано као музеји, кафићи и пансиони. Једна вила из деветнаестог века, Хазеранлар Конаги, опремљена је као кућа из тог периода и показује како је богата породица уређивала своје собе. Са супротне обале, цео ред се увија у реку у мирним вечерима, куће изнад и куће испод.

Амасја такође путује на јабуци. Мала, слатка сорта црвене коре носи име града широм Турске, а воћњаци испуњавају дно долине иза центра. Јесен је њихово годишње доба, када их тезге на пијацама слажу у пирамиде. Долина је хранила град веома дуго. Антички писци су већ хвалили плодове ове клисуре, а канали за наводњавање који прожимају воћњаке имају средњовековне и старије корене.

Завршите на мосту док светлост пада. Река тече испод вас, куће се нагињу над својим одразима, а фасаде гробница држе последњи сјај високо на литици. Позив на молитву се откотрљава са стене и удвостручује, један глас са минарета и један са планине. Краљеви, принчеви, географи и љубавници, сви су стајали поред ове исте зелене воде. Вечерас вас је град, накратко, додао на ту листу.