Археолошки музеји Истанбула

Двориште је од шљунка и камена, а звук ваших корака враћа вам се са закашњењем. Сломљени стубови леже на отвореном, поређани у грубим линијама, са травом која се пробија између њих. Мачка спава на римском капителу. Унутра се ваздух одмах мења - хладнији, сувљи, носећи благи минерални мирис старог мермера и лака за под. Гласови путују далеко низ ове ходнике. Неко две собе даље звучи као да стоји поред вас.

Ово није један музеј већ три, која деле двориште одмах испод палате Топкапи. Велика зграда са стубовима на фасади садржи класичне колекције. Мања зграда преко пута покрива древни Блиски исток: Месопотамију, Египат и Анадолију пре доласка Грка. Трећи је павиљон са плочицама из 1470-их, међу најстаријим османским зградама у граду, који се сада користи за керамику. Једна карта покрива сва три, а већини посетилаца понестане енергије пре него што остану без соба.

Једна особа је одговорна за велики део онога што ћете видети. Осман Хамди-бег је био сликар, археолог и администратор, и водио је ову институцију од краја деветнаестог века. Ископавао је, сакупљао, а пре свега је писао правила. Под његовим утицајем, османска држава је пооштрила свој закон о антиквитетима, тако да предмети ископани са њене територије више нису могли бити једноставно послати у иностранство. Та промена је разлог зашто су ове собе пуне.

Прво идите до мермерног ковчега са сценом битке уклесаном са стране. Зове се Александров саркофаг, и Александар се појављује на њему, на коњу, борећи се против Персијанаца. Никада није сахрањен у њему. Гробница је готово сигурно направљена за локалног краља Сидона који је владао уз Александрову подршку. Име је остало везано више од једног века јер је згодно и зато што је алтернативу много теже рећи.

Сада се приближите и погледајте резбарију при слабом, јаком светлу. На камену су остали трагови боје - црвена, жута, плава и остаци љубичасте. Древна мермерна скулптура је била осликана, често у јаким бојама, а бели класични свет у нашим главама је грешка настала временским условима. Веома мало оригиналне боје је сачувано било где у свету. На овом једном предмету, довољно је остатака да можете почети да га замишљате онако како га је видео његов власник.

Поред њега стоји још једна гробница са истог краљевског гробља, са исклесаним приказом ожалошћених жена између стубова, свака фигура у мало другачијој пози. Затим изађите напоље и погледајте предњи део саме музејске зграде. Архитекта је узео дизајн ових саркофага за фасаду - стубове, забат, исти ритам на предњој страни. Контејнер је обликован по узору на његов садржај. Мало музеја тако јасно наводе шта сматрају најважнијим предметом унутра.

У древној блискоисточној згради, у витрини поред које је лако проћи, налази се мала глинена плочица прекривена клинастим писањем. Она бележи услове мировног споразума између египатског фараона и хетитског краља, склопљеног након година рата, пре више од три хиљаде година. Она поставља границе, повратак избеглица и обећање међусобне одбране. Копија овог текста виси у седишту Уједињених нација.

Размислите како је та плочица доспела у ову просторију. Била је то печена глина, смештена у архиви у хетитском граду у централној Анадолији. Град је уништен, а архива спаљена, а ватра је стврднула плоче уместо да их уништи. Документи писани на папирусу у истом периоду одавно су нестали. Најкрхкији предмет у овој згради преживео је управо зато што је зграда у којој се налазио изгорела. Археологија је пуна несрећа обликованих попут те.

Овде има много више, и награђује се бирати, а не покушавати да се види све. Глазиране циглене плоче из Вавилона са животињама у рељефу. Хетитске камене фигуре са тешким, стрпљивим лицима. Натпис који су ископали радници који су ископали водени тунел испод Јерусалима и забележили тренутак када су се њихова два тима срела под земљом. Египатски и асирски материјал дуж једног ходника. Дозволите себи да прођете поред три собе како бисте могли да проведете десет минута у једној. Умор од музеја је стваран и брже стиже у халама пуним као што су ове.

На спрату у главној згради, део покрива сам град, слој по слој, од пре Грка до османског периода. Потражите комад тешког гвозденог ланца. Потиче од одбрамбених зидина које су некада затварале ушће Златног рога од непријатељских бродова. Карике су дебеле, зарђале и изненађујуће велике. Стојећи испред њега, идеја о затварању луке ланцем престаје да звучи као легенда и почиње да звучи као инжењеринг.

Делови комплекса су дуго у фази рестаурације, а собе се отварају и затварају без много упозорења. Неке етикете су одличне, а неке се протежу у једну линију. Схватите двориште озбиљно уместо да га брзо прелазите. Многи снажни делови стоје напољу јер нема места унутра, укључујући саркофаге, тамбуре стубова и натписе које би мањи музеј поставио у своју главну салу. Испод дрвећа се налази кафић. Седите тамо десет минута и пустите да се мермер слегне пре него што пређете на последње собе.

Пре него што кренете, вратите се у двориште и седите на тренутак. Изнад вас се уздиже зид палате Топкапи, а иза њега куполе старог града. Камење око тебе је дошло из Сидона, Вавилона, Јерусалима и Анадолије, донето овде од стране царства које више не постоји, у зграду коју је подигао човек који је желео да његова земља сачува своју прошлост. Мачка се преселила у другу престоницу. Шљунак шкрипи када устанеш.