Базар зачина

Прво што приметите је мирис. Стиже пре него што стигнете до врата - топао, сув, слојевит. Цимет је на врху. Испод је нешто тамније и ближе земљи. То је ким, суви бибер и слатка прашина згњечених латица руже. Затим долази звук: неколико стотина разговора испод каменог плафона, који се одбијају од сводова и враћају вам се благо замагљени. Ваше очи се последње прилагођавају. Жута светлост. Купе наранџастог праха. Стаклене тегле наслагане до висине особе.

Стојите унутар зграде из седамнаестог века која је пројектована да зарађује новац. Не за трговца - за џамију. Ова дворана припада комплексу Нове џамије, која се налази одмах испред врата. Османске верске зграде су финансиране задужбинама, а задужбини је био потребан сталан приход. Зато су градитељи подигли наткривену пијацу и изнајмљивали ћелије за радње. Та закупнина је плаћала особље, наставнике, народну кухињу, уље за лампе. Трговина овде никада није била одвојена од богослужења. То је био мотор.

Турски назив је Мисир Чаршиси. Мисир значи Египат. Нико није сасвим сигуран зашто. Једно објашњење каже да је изградња плаћена пореским приходима из Египта, тадашње османске провинције. Друго каже да је пијаца добила име по роби - пиринчу, шећеру, зачинима - која је стизала бродовима из Александрије и Каира. Оба објашњења се понављају вековима. Ниједно није устаљено. На енглеском се место обично назива Зачинска писма, што тачно описује мирис и потпуно одбацује аргумент.

Већи део свог живота ово није било место за сувенире. То је било место где је град долазио по лек. Трговац зачинима био је и хемичар. Продао је каранфилић за зубобољу, ђумбир за лош стомак, мастиксну смолу за дах. Турска реч актар и даље покрива оба заната - травара и продавца зачина. Ако сте имали грозницу пре триста година, нисте прво отишли у болницу. Дошли сте овде, описали своје симптоме и отишли са папирним увијеним прахом.

Погледајте горе. Плафон је дугачак низ плитких купола и шиљатих сводова, ношених на дебелим каменим стубовима. План је Л: два дугачка крака која се спајају на углу, са капијама на крајевима и у средини сваког крака. Пронађите тај угао. Станите у њега и можете видети оба крака одједном, и пијаца ће се одједном читати као једна машина, а не као ходник продавница. Просторије изнад капија су од самог почетка уграђене у структуру.

Продавци имају рутину и вреди је чути барем једном. Шафран ће вам бити понуђен у три врсте. Сипаће се чај. Негде ће човек показати на послужавник са пастом од орашастих плодова и дати му шаљиво медицинско име, а сви у близини ће се смејати, а неко ће га купити. Ово је позориште, које се изводи неколико стотина пута дневно. Можете уживати у њему и даље отићи празних руку. Цене унутар покривене хале су углавном више него на улицама напољу.

Ако желите да нешто понесете кући, игноришите обојене пирамиде направљене за фотографије. Кувари овде купују четири ствари. Сумак, тамноцрвена бобица самлевена у киселу мрвицу. Урфа бибер, сушен на сунцу, а затим умотан тако да се зноји, што га претвара у димљени укус. Пул бибер, љуспичаста црвена паприка која се налази на скоро сваком столу у земљи. И пекмез, густи сируп од грожђа који се једе са сусамовом пастом за доручак. Сва четири преживе кофер без притужби.

Изађите из западног краја и пијаца се наставља на отвореном. Ту су трговци семеном, кавези птица певачица, саднице у пластичним посудама, сир и маслине које се продају на тежину. Ту су и стаклене тегле са живим пијавицама. Нису постављене као куриозитет за посетиоце. Продају се као третман, тихо и стално, онако како се продају у овој четврти већ дуго времена. Већина људи пролази право поред њих. Када их једном видите, стално их виђате.

Улица која се протеже дуж спољног зида зове се Хасирџилар Чаршиси, улица ткача простирки, иако тамо сада нико не тка простирке. На пола пута се већи део дана формира ред на тротоару. Унутар те радње, зрна се мељу ситније од брашна, јер се турска кафа кува, а не филтрира. Млевење је важније од зрна. Затражите млевену кафу за џезву — мали лонац са дугом дршком — и човек иза пулта ће тачно знати шта желите.

Мало даље, изнад низа продавница гвожђарије, налази се уско степениште поред којег скоро сви пролазе. Оно води до Рустем-пашине џамије, мале зграде из шеснаестог века обложене готово од зида до зида изник плочицама. Тулипани, каранфили и посебна црвена парадајз врста чији рецепт касније грнчари нису могли да репродукују. Џамија је намерно подигнута изнад продавница како би њихова кирија могла да покрије њено одржавање. Иста финансијска идеја као и базар, у мањим и далеко лепшим размерама.

Ова зграда је горела више пута. Покривене пијаце пуне уља, папира и наслаганих врећа увек су биле у опасности, а Истанбул је изгубио читаве четврти у пожару. Оно што сада видите је производ вишеструких поправки, укључујући дугу рестаурацију последњих година која је уклонила касније допуне и поново отворила зачепљене прозоре. Зато је светло унутра боље него што већина посетилаца очекује. Камен је стар. Већи део површине није. Обе ствари важе у истој просторији.

Пре него што одете, застаните мирно на једној од средњих капија на минут. Иза вас, трајекти упловљују у Еминону, а галебови цвркућу по води. Унутра, бука у дворани се једва мења из сата у сат - тих, равномеран звук сачињен од ценкања и корака. Људи купују вечеру у овој просторији отприлике три и по века. Ви не гледате како се то дешава. Ви стојите унутра. Сада идите и пронађите своју паприку.