Цистерна базилике

Сиђите низ степенице и температура пада за неколико секунди. Ваздух постаје хладан и влажан, и благо мирише на мокар камен. Негде испред, вода капље у воду, а звук се носи далеко преко равне површине. Ваши кораци се враћају до вас са сводова. Изнад земље је прометни улични ћошак у средишту Истанбула. Овде доле је тихо, тамно и ниско, а плафон држи шума стубова.

Ово је подземни резервоар за воду, изграђен у шестом веку под царем Јустинијаном I. Град је имао озбиљан проблем: налазио се на полуострву готово без сопствене свеже воде. Вода је довожена аквадуктом из шума и извора далеко на северозападу - систем који се протеже стотинама километара. Цистерне попут ове су је складиштиле. Константинопољ је тада могао да преживи опсаду, а да не буде жедан, што је много значило током векова.

Размере је лако потценити јер не можете све видети одједном. Комора се протеже око сто четрдесет метара у једном правцу и око седамдесет у другом. Триста тридесет шест стубова стоји у дванаест редова од двадесет осам. Када је био пун, резервоар је садржао десетине хиљада кубних метара воде. Хиљаде радника су га градили. Веома мало њих ће га икада видети напуњеног, јер је цела поента била да се затвори и запечати.

Пажљиво погледајте стубове и приметићете да се не подударају. Неки су обични, неки су жлебљени, а капители на врху долазе у неколико различитих стилова. То је зато што су градитељи користили отпадни материјал. Стубови су узети из старијих римских грађевина и храмова широм региона, донети овде и постављени где год су одговарали. Нико није намеравао да испитује естетику резервоара за воду. Тако је ова просторија постала складиште за остатке ранијег света.

Та поновна употреба произвела је најчуднију ствар у згради. Близу крајњег угла, две базе стубова су исклесане као огромне главе Медузе - фигуре из грчког мита, жене са змијама уместо косе. Једна глава лежи на боку. Друга је потпуно окренута наопачке. Није сачуван ниједан запис који објашњава зашто. Највероватнији одговор је досадан и задовољавајући: ти блокови су једноставно били праве величине, а оријентација није била важна зидару који је радио под водом.

Наравно, круже и друга објашњења. Предање каже да су главе окренуте да би се поништила моћ Медузиног погледа, који је у миту људе претварао у камен. Водичи већ дуго причају ту верзију и посетиоцима се свиђа. То је фолклор, а не доказ. Обе ствари могу бити истините истовремено - практична одлука градитеља у шестом веку и хиљаду и пет стотина година људи којима је потребна боља прича од тога.

Дуго времена цистерна је била једноставно заборављена. Османски град је црпео воду из других извора, а резервоар се налазио испод кућа, необележен. У шеснаестом веку, један европски научник је дошао тражећи остатке византијског Цариграда и чуо је чудан локални детаљ: људи у једном крају су спуштали канте кроз рупе у подрумима и извлачили воду. Неки од њих су извукли рибу. Наредио је да се чамац спусти и веслао је између стубова.

Рибе и данас живе у води. Ниво је сада низак, па ходате по подигнутим платформама уместо у чамцу, али погледајте преко ограде и видећете их како се крећу у плићаку. У томе нема никакве мистерије — рибе су овде уведене и држане веома дуго, делом зато што помажу у контроли инсеката. И даље је необично гледати рибу како плива између два римска стуба.

Цистерна је затворена због рестаурације и поново отворена 2022. године, а искуство се знатно променило. Инжењери су ојачали стубове и побољшали дренажу. Дизајнери су инсталирали ново осветљење које полако мења боју по сводовима. Савремене скулптуре сада стоје међу старијим каменим зидовима, неке висеће, неке у води. Реакције на све ово су помешане. Неки посетиоци сматрају да је то театрално. Други кажу да никада није било лакше заправо видети место.

Шта год да мислите о осветљењу, користите га. Посматрајте како се сенке стубова крећу док се боје мењају и како одсјаји у води удвостручују целу просторију. Затим пронађите тренутак када се светлост пригуши и зауставите се. Тај ближи мрак је ближи ономе чему је овај простор био намењен. Резервоар никада није био намењен да се гледа. Требало је да буде пун, запечаћен и заборављен док не буде потребан.

Потражите један стуб изрезбарен понављајућим узорком суза или очију. Често се назива плачући стуб. Узорак је познати римски мотив, повезан са дизајном који се налази на другим касноантичким споменицима у граду. Традиција повезује резбарију са радницима који су погинули градећи цистерну. Опет - то је прича која ће бити касније приложена. Али површина је заиста често влажна, и људи је заиста додирују.

Ово је једна од стотина цистерни испод Истанбула. Неке су мале, неке садрже кафиће и продавнице тепиха, неке се још увек проналазе током грађевинских радова. Испод улица којима сте стигли овде, земља је прекривена њима. Град изнад је изграђен на сопственом водоснабдевању, а већина становника свакодневно прелази преко ових комора, а да о томе ниједном не размишља.

Пре него што се поново попнете, зауставите се на стази и поново ослушните. Вода капље на истим местима где је капала петнаест векова. За минут ћеш се вратити на дневно светло, у буку саобраћаја, трамвај ће пролазити и неко ће продавати печени кукуруз. Ова соба ће и даље бити овде, хладна и мрачна, не радећи ништа. Понеси тишину са собом док год траје.