Цариградски хиподром

Станите мирно и слушајте трг — кораке на камену, голубове, удаљени трамвај. Сада замислите исти простор испуњен од зида до зида урлајућом гомилом. Отприлике хиљаду година, ово је било најгласније место у Цариграду. Четворокоњска кола су лупала низ право место где стојите, снажно се савијала на сваком крају и враћала се тучним гласом. Гледаоци су викали својим тимовима са вишеслојних камених седишта која су се уздизала свуда око вас. Стадиона више нема. Његов облик је и даље под вашим ногама.

Ово је Цариградски хиподром — хиподром је грчки израз за коњску стазу. Тркалиште је стајало овде од раних дана града, а када је Константин Велики поново основао град као своју престоницу у четвртом веку, проширио је арену до царских размера. Процене његовог капацитета варирају, али је могао да прими десетине хиљада људи. Модерни трг, назван Трг Султанахмет или Ат Мејдани — Трг коња на турском — чува стари обрис. Дугачак отворени простор који видите готово тачно прати древни тркалиште.

Замислите распоред. Дуж средине стазе протезала се дугачка кичмена баријера звана спина, украшена споменицима, статуама и трофејима сакупљеним широм царства. Кочије су се тркале око ње - седам кругова, у смеру супротном од казаљке на сату, са сударима највероватније у уским кривинама. Цар је посматрао из царске ложе директно повезане са Великом палатом, тако да је могао да се појави пред народом без преласка улице. Трке су биле бесплатне. Овде су се владар и владани заправо виђали.

Навијачи су се организовали у фракције назване по бојама тимова - пре свега Плави и Зелени. Делом су били спортски клуб, делом политичка странка, делом улична банда. Цареви су им се удварали, плашили их се, а понекад су због њих и падали. Године 532, фракције су се ујединиле против цара Јустинијана у нередима на Ники. Устанак је спалио велики део центра града, укључујући и ранију цркву на месту Свете Софије. Завршио се овде, у овој арени, када су царске трупе заробиле изгреднике и убиле их на хиљаде.

Три споменика са спине и даље стоје, а најстарији је запањујући. Египатски обелиск у средишту трга је исклесан пре више од три хиљаде година за фараона Тутмеса Трећег и првобитно је стајао у храму у Карнаку. Цар Теодосије га је пребацио овде и подигао на резбарену мермерну основу 390. године. Ружичасти гранит и даље приказује оштре хијероглифе који славе фараона. Можда је то најстарији предмет који је човек направио било где у Истанбулу.

Проведите време са мермерном основом испод обелиска, јер је то документ. Његове резбарене плоче приказују Теодосија и његов двор како посматрају трке из царске ложе - гледаоце, плесаче, музичаре и клечеће изасланике који одају почаст. Једна плоча приказује сам обелиск како се подиже усправно помоћу конопца и витлова - камена слика сопствене инсталације. Резбарија је истрошена, али читљива. Гледате Хиподром онако како га је видела његова публика, пре шеснаест векова.

Неколико корака даље стоји увијени бронзани пањ - Змијски стуб. Старији је од самог града. Грчки градови су га излили након победе над Персијанцима код Платеје 479. године пре нове ере и поставили га у светилишту Делфи као захвалницу. Три испреплетене бронзане змије уздизале су се из земље и некада су носиле златну посуду. Константин је донео стуб у своју нову престоницу. Змијске главе су преживеле до османског доба, а затим су изгубљене - сачувани фрагмент једне чува се у музеју у граду.

На крајњем крају трга уздиже се трећи споменик, Ограђени обелиск - груба кула од камених блокова. Некада је изгледала потпуно другачије. Цар Константин Седми га је обновио у десетом веку и обложио позлаћеним бронзаним плочама које су хватале сунце. Крсташи су касније скинули бронзу, наводно је претопивши за новац. Оно што је остало је голо зидано језгро, избушено временским условима. Каже се да су се млади османски војници - јаничари - пењали на њега да би показали своју вештину и смелост.

Највећа блага Хиподрома остављена су силом. Године 1204, војска Четвртог крсташког рата опљачкала је Цариград - хришћанска војска која је пљачкала хришћанску престоницу. Међу пленом су била четири позлаћена бронзана коња која су стајала изнад стартних капија ове арене. Крсташи су их пребацили у Венецију, где су постављени на фасаду базилике Светог Марка. И данас се налазе у Венецији - оригинали се сада чувају у затвореном простору, а реплике су напољу. Најлепша сачувана скулптура овог трга налази се преко хиљаду километара далеко.

Под Османлијама, трке су престале, али је простор опстао. У Мејданију су се одржавале коњичке вежбе, церемоније, фестивали и велике свадбене прославе за принчеве које су се трчале данима, са акробатима и ватрометом. Плава џамија се издигла дуж једне стране почетком седамнаестог века, а камен са рушевина трибина нашао је пут до нових зграда, као што је то чинио вековима. На северном крају, куполаста фонтана стигла је 1900. године - поклон немачког кајзера Вилхелма Другог османском султану, чији је плафон обложен златним мозаиком.

Један масивни део оригиналне грађевине скривен је на видном месту. Прошетајте до јужног, закривљеног краја трга и погледајте низ падину иза њега. Огромна циглена подконструкција тамо је сфендон — сводна платформа која је носила закривљени крај седишта на неравном терену. Њени лукови су римски инжењеринг у пуној снази, још увек носећи тежину после толико векова. Већина посетилаца никада не пређе додатних стотину метара да би га видела. Урадите то — ово је најближе што можете да додирнете сам стадион.

Завршите било где дуж дуге осе трга. Седишта су нестала, мермер је разбацан по три царства, а трава расте тамо где су стајали стубови за окретање. Па ипак, простор и даље обавља своју стару функцију: окупља људе. Продавци продају печени кукуруз, деца јуре голубове, туристичке групе лутају између споменика. Станите на излизано камење, погледајте низ целу дужину древне стазе и пустите да модерни трг и нестала арена заузму исти поглед.