Плава џамија

Прво уђите у двориште и пустите да се бука утиша. Поплочавање је од глатког сивог камена, хладно кроз танке ципеле. Голубови се уздижу са крова у рафалима. Негде иза вас звоно трамваја звони на Диван Јолу, али овде звук стиже ублажено. Онда уђете унутра и светлост мења боју. Пролази кроз многе прозоре, прелази преко плавих и белих плочица и спушта се на дубоко црвени тепих. Ово је џамија Султана Ахмеда. Скоро сви је зову Плава џамија, а плочице су разлог за то.

Ово је радна џамија, а не музеј. Улаз је бесплатан, а посетиоци су добродошли ван пет дневних времена за молитву. Изујте ципеле на вратима. Покријте рамена и покријте главу ако сте жена - крпе се деле на улазу. Када уђете унутра, говорите тихо и останите иза баријере која означава простор за молитву. Људи долазе овде да се моле неколико пута дневно. Ви сте гост усред тога.

Изградња је почела 1609. године, под султаном Ахмедом Првим. Био је млад човек, једва у тинејџерским годинама, и желео је џамију која би одговарала Светој Софији преко пута трга. Радови су трајали око осам година. Архитекта је био Седефкар Мехмед Ага, који се школовао у радионици коју је основао Синан. Његово име отприлике значи радник са седефом - каријеру је започео као уметач шкољки у дрво, а не као градитељ купола.

Сам локалитет је био импресиван. Ахмед је очистио палате својих министара да би направио простор. Џамија се налази директно на тлу старе византијске царске палате, поред Хиподрома где су се некада тркале кочије. Дакле, зграда се налази између два нестала света. Још увек можете пратити дугачак овал тркачке стазе у облику парка напољу, са египатским обелиском који стоји на једном крају.

Погледајте горе у плафон. Главна купола почива на четири огромна округла стуба, понекад названа слоновска стопала, свака пречника неколико метара. Око ње, полукуполе се спуштају у нивоима према угловима. Ефекат је каскада кривина, а не један јединствени простор. Османске архитекте су провеле век учећи како то да раде. Овде су показивале шта век праксе може да произведе - ред, симетрију и јасан пут за око од пода навише.

Сада плочице. Има их више од двадесет хиљада, направљених у граду Изнику, источно од града. Дезени су лале, каранфили, чемпреси и винова лоза. Погледајте ниже зидове и галерије: те плочице су најфиније, са дубоком кобалтном и црвеном бојом коју су изнички грнчари научили да поправљају испод глазуре. Више, квалитет се мења. Султан је наручио толико плочица тако брзо да су се радионице мучиле да одрже стандард.

Та журба је имала трајну цену. Потражња је подигла цене у Изнику, а грнчаре на пречице. У року од неколико генерација, градске пећи су пропале и велики период турског црепарства је завршен. Дакле, овај ентеријер је и врхунац и нека врста краја. Оно што гледате је једна од последњих огромних наруџбина које је индустрија икада испунила.

Двеста шездесет прозора осветљава собу. Њихово оригинално стакло је дошло из Венеције, обојено и исечено у мале панеле. Већина онога што сада видите су каснији радови замене, јер стакло тог доба ретко преживљава земљотресе и пожаре. Лустери висе ниско на дугим ланцима. У прошлости су држали уљане лампе, а нојева јаја су понекад била постављена међу њих - традиционално објашњење је да су држали пауке даље од уља за лампе.

Пронађите михраб, мермерну нишу у зиду која показује правац Меке. Поред њега стоји минбар, висока степенаста проповедаоница која се користи за петак проповеди. Оба су исклесана од бледог мермера, а резбарија је уздржана у поређењу са плочицама. То је намерно. Оку је потребно неко мирно место за одмор. Лево се налази подигнута платформа за мујезина, који даје одговоре током молитве.

Напољу, џамија има шест минарета. У то време, тај број је изазивао проблем. Светиште у Меки је такође имало шест, а подударање са њим је изгледало као претпоставка. Прича која се обично прича је да је султан решио ствар плаћајући још један минарет у Меки. Без обзира да ли се то десило баш тако или не, шест витких кула овде су и даље необичне. Бројите их од дворишта - четири на угловима молитвене сале, две на крајњем крају дворишта.

Ахмед није дуго уживао у џамији. Умро је 1617. године, године када је зграда завршена, још увек у двадесетим годинама. Његова гробница стоји одмах изван северног зида, а неколико његове деце је сахрањено са њим. Отворена је за посетиоце и обично је скоро празна. Неколико метара од једног од најпрометнијих ентеријера у Истанбулу, можете стајати сами у тихој поплочаној соби са човеком који је све ово наредио.

Комплекс никада није био само џамија. Имао је верску школу, народну кухињу, болницу и пијацу чије су закупнине покривале трошкове рада. Османски темељи су били осмишљени да се сами финансирају вековима. Неке од тих зграда су нестале, неке сада имају продавнице тепиха и кафиће. Аркадна структура дуж јужне стране некада је служила комшилуку на начине који нису имали никакве везе са молитвом.

Вратите се у двориште и станите близу централне фонтане. Одавде можете видети куполе поређане по реду, од најмање до највеће. Окрените се и тамо је Аја Софија, хиљаду година старија, преко вртова. Две зграде, један разговор, вођен преко парка пуног тулипана и туриста. Полако удахните морски ваздух који долази са Мраморног мора — а затим одлучите коју од те две желите дуже да гледате.