Џамија Ортакој

Прво вода. Удара о камени кеј у кратким, неравномерним ударцима, а светлост која се одбија од Босфора креће се преко бледих зидова џамије. Галебови се свађају изнад главе. Иза вас, чаше за чај звецкају у кафићима на тргу Ортакој. Џамија се налази на самој ивици мореуза - неколико корака ближе и била би у води. Мало је зграда у Истанбулу које се налазе тако близу мора. Удахните слани ваздух пре него што уђете и приметите како зграда изгледа као да плута на свом кеју.

Њен формални назив је џамија Бујук Меџидије, али сви је зову џамија Ортакој, по насељу. Ортакој значи средње село - једно од старих рибарских села нанизаних дуж европске обале Босфора. Султан Абдулмеџид је наредио да се џамија овде изгради средином деветнаестог века, на месту раније, а завршена је 1850-их. Султан је могао да стигне бродом, да се моли и да оде бродом. Локација на обали није била случајна. То је била цела поента.

Пре ове, овде је стајала џамија - мања зграда из осамнаестог века која је јако остарила. Њена величанственија обнова одговарала је времену. Царство средином деветнаестог века се реформисало, позајмљујући европску одећу, музику и архитектуру. Султани су напуштали палату Топкапи, старо седиште моћи, због нових палата на обали Босфора. Џамија Ортакој припада том приобалном свету мермерних кејева и државних церемонија. Иако мала, изграђена је да би је видели са воде - амбасадори, трговци и принчеви који пролазе чамцима.

Пројекат је потекао од породице Баљан - јерменских архитеката који су генерацијама служили османском двору. Иста породица је радила на палати Долмабахче, огромној новој султановој резиденцији мало низ обалу. Можете видети породичну сличност. Обе зграде су се окренуле од класичне османске архитектуре ка европском бароку - стилу закривљених линија, богатог орнамента и позоришног светла. Овде је резултат компактан: мала џамија обучена као палата. Резбарени украси и шкољке украшавају камен који би ранији векови оставили обичним.

Прошетајте споља пре него што уђете. Џамија има једну главну куполу и два витка минарета, сваки са једним балконом. Камен је светле боје, а углови су омекшани заобљеним лајснама. На копненој страни налази се двоспратни део - султанов павиљон, где је владар могао да се одмори, прими званичнике и дође до своје приватне галерије на спрату. Пошто зграда штрчи у мореуз на свом малом кеју, можете је видети са три стране са отвореном водом иза ње. Трајекти и танкери стално пролазе поред ње.

Унутра, изненађење је светлост. Високи, широки прозори испуњавају зидове - необично за џамију и потпуно намерно. Архитекте су желеле да вода споља осветли просторију. По ведром дану, одсјаји са мореуза таласају се по плафону. Купола је осликана нежним шарама, а лустер виси у средини дворане. Простор за молитву је мали, готово интиман. Можете стајати у средини и упити целу унутрашњост једним спорим окретом главе.

Погледајте велике округле калиграфске панеле на зидовима – имена Бога, пророка Мухамеда и раних калифа, исписана течним арапским писмом. Султан Абдулмеџид се и сам школовао за калиграфа, а за неке панеле овде се каже да су његово дело. Тачно или не, приписивање одговара згради. Ово је био лични пројекат младог султана који се дивио европској уметности, али се молио у традицији својих предака. Џамија је место где се та два инстинкта сусрећу.

Изађите напоље и подигните поглед. Директно поред џамије, Босфорски мост прелази на азијску обалу у једном дугом распону. Отворен је 1973. године, а фотографи од тада упарују две грађевине – џамија из деветнаестог века испред, модерни висећи мост иза. Ноћу каблови моста мењају боју, а џамија светли под рефлекторима. Размак између њих је већи од једног века, али са трга се читају као једна композиција. Мало који поглед у граду тако уредно компресује толико времена.

Трг Ортакеј иза џамије има своје ритуале. Тезге продају кумпир - огромни печени кромпир, распорен и напуњен сиром, кобасицом, маслинама и десетак других прелива. Други продају вафле преливене чоколадом и воћем. Викендом се појављује мала пијаца занатских производа, а столови кафића се пуне студентима и породицама. Овај крај је одавно познат по свом мешовитом наслеђу - црква и синагога налазе се на краткој пешачкој удаљености од џамије. Купите нешто за јело и пронађите место на зиду кеја.

Џамија је морала да се спасава више пута. Стојећи на меком тлу на ивици воде, издржала је земљотресе, олује и спора структурна напрезања. Велика рестаурација је завршена 2014. године, због чега камен данас изгледа тако хрскаво и бледо. Конзерватори су ојачали структуру и очистили деценије прљавштине са фасаде. Оно што сада видите је зграда у можда најбољем стању од султанове ере - изрибана, стабилизована и пуна посетилаца и верника.

Молитва и даље структурира дан овде. Пет пута дневно, позив на молитву се чује са минарета и меша се са сиренама трајекта. Посетиоци чекају напољу неколико минута док се верници моле, а затим се врата поново отварају. Обуците се скромно да бисте ушли - покривена рамена и колена, мараме за жене, ципеле изуте на вратима. Тепих је мекан под ногама, а разговор се смирује у жубор. Колико год да је трг препун, молитвена сала задржава свој мирнији темпо.

Пре него што кренете, прошетајте до врха кеја, што ближе води колико вам ограда дозвољава. Са ваше леве стране, мост бруји од саобраћаја. Иза вас, прозори џамије држе поподневну светлост. Испред, Босфор ради оно што је одувек радио - носи бродове, струје и птице између два континента. Султан је изабрао ово место како би молитва и отворена вода делили један поглед. Застаните на тренутак у том погледу. И даље функционише.