Палата Долмабахче

Чујете воду пре него што видите зграду. Трајекти пролазе Босфором, галебови их прате, а талас удара о зид кеја у сталном ритму. Капије су од белог мермера, тако тешке да изгледају као шећер. Унутра, шљунак уступа место ошишаним травњацима и мирису покошене траве и соли. Фасада се протеже дуж обале неколико стотина метара. Намерно је, готово агресивно европска - и то је цео аргумент овог места.

Почните са именом, јер оно објашњава локацију. Долмабахче значи натрпана башта. Овај део обале је првобитно био плитки залив где се османска флота усидрила. Временом је натрпан земљом и претворен у царске баште, а тамо су изграђени дрвени павиљони. Палата коју гледате стоји на насуканом тлу. Најсолиднија зграда у Истанбулу налази се на заливу који је неко одлучио да избрише.

Изграђена је између 1843. и 1856. године за султана Абдулмеџида Првог. Архитекте су били Гарабет Баљан и његов син Никогос, из јерменске породице која је генерацијама служила као дворски архитекти. Њихов задатак је био јасан. Султан је желео резиденцију која би европском амбасадору у посети изгледала тачно толико величанствено као палата у Паризу или Бечу. Топкапи, са својим двориштима и павиљонима, више није говорио оно што је желео да се каже.

Дакле, стил је позајмљен из свих делова Европе одједном - класични стубови, барокне кривине, рококо гипсани радови, француски намештај, боемско стакло. Османски елементи су опстали у плану, а не у декорацији. Још увек постоји селамлик, јавни део домаћинства, и харем, приватни породични део, спојен великом салом између њих. Распоред је традиционалан. Све што је примењено на његову површину је увезено.

Трошкови су били изузетни и део су приче. Изградња у овим размерама, у време када се царство увелико задуживало од европских банака, допринела је финансијској кризи у року од једне генерације. Историчари се и даље расправљају о томе колико кривице палата заслужује. Оно што је несумњиво јесте да је благајна убрзо након тога била у озбиљним проблемима. Зграда је истовремено и приказ самопоуздања и доказ пада.

Унутра, кристално степениште је тренутак када већина посетилаца престане да хода. Балустери су од брушеног стакла, направљени у француској фабрици у Бакарату, држећи широки двоструки крак испод стакленог плафона. Светлост се спушта кроз кров и пролази дуж стаклених ограда. Театрално је, и тако је и требало да буде. Амбасадори су се пели овим степеницама у пуној униформи, посматрали одозго и знали су да их посматрају.

Пут на крају води до церемонијалне сале и вреди успорити пре него што уђете. Просторија је огромна, са куполом високо изнад главе и стубовима са стране. Из центра виси лустер од брушеног стакла који носи стотине лампи и тежи неколико тона. Стигао је из Британије као дипломатски поклон. Подно грејање је грејало салу, што је у то време била необична удобност, а акустика је била дизајнирана за државне пријеме.

Погледајте доле као и горе. Палата поседује веома велику колекцију ручно чворованих тепиха, многи направљени у царским радионицама у Херекеу, на обали Мраморног мора. Неки су појединачни комади величине која одговара одређеној просторији. Погледајте и плафоне — већи део онога што изгледа као резбарени рељеф је осликана илузија, коју су урадили европски декоратери ангажовани за тај посао. Приближите се венцу и понекад можете видети да трик не успева.

Овде постоји детаљ сата који људе изненађује. Палата поседује значајну колекцију сатова, а многи од њих показују девет и пет. То није мана. Мустафа Кемал Ататурк, оснивач Турске Републике, провео је своју последњу болест у овој палати и умро у спаваћој соби овде 10. новембра 1938. године, у то време. Сатови су заустављени, а пракса је задржана. Можете посетити собу. Кревет је прекривен турском заставом.

Та једна чињеница преобликује целу зграду. Долмабахче је изграђен да би смештао султана и на крају је постао место где се завршило последње поглавље царства и прво поглавље републике. У каснијим годинама Ататурк га је користио као радну резиденцију и овде је одржавао састанке. Два политичка система, супротстављена један другом, користила су исте просторије. Намештај се никада није мењао.

Харемски део је на супротној страни и захтева посебан пролаз. Тиши је и знатно једноставнији. Породичне собе, дечије собе, соба коју је користила султанова мајка и ходници који делују домаће, а не церемонијално. Контраст је користан део посете. У државним собама, све је дизајнирано да импресионира странца. Овде су људи једноставно живели - читали, спавали, одгајали децу, чекали вести из другог крила.

Поново напољу, прошетајте баштом поред воде. Постоје украсни базени, лабудови и сат-кула близу главне капије, изграђена 1890-их под каснијим султаном. Са кеја можете видети палату онако како је требало да се види: са брода, како стиже. Свако ко путује Босфором прво је срео овај бели камени зид, и то је била сврха његовог постављања овде, а не на брду.

Станите на минут код ограде пре него што кренете. Иза вас је зграда која се јако трудила да убеди свет у нешто. Испред вас се Босфор стално креће, равнодушан, са танкерима, трајектима и малим рибарским чамцима који прелазе између два континента. Палата прати тај саобраћај већ више од једног века. Посматрајте га сами неко време, а затим се вратите кроз мермерну капију у обичан град.