Сагаласос

Удахните и приметите колико је ваздух редак и чист. Стојите на око хиљаду и по метара висине, на стрмим јужним падинама планине Таурус. Ветар се креће преко поломљеног мермера. Далеко испод, дно долине се простире пољима и малим градом Агласун. А негде испред вас - слушајте - вода прска. Тај звук ће касније бити важан. Сагаласос је римски град на небу, и посетиоце дочекује текућом водом.

Људи који су овде изградили први град били су Писидијци, жилави планински горштаци са репутацијом ратника. Намерно су изабрали ово вртоглаво место. Нагиб им је пружао одбрану, хладни извори су им давали воду, а висина им је пружала поглед на сваки прилаз. Градови на обали били су богати и рањиви. Сагаласос је био тешко доступан - тешко га је било дохватити, тешко га је било обрађивати и веома тешко га је било напасти. Та тврдоглава географија обликовала је све што се касније догодило.

Један посетилац није се дао обесхрабрити. Године 333. пре нове ере, Александар Велики је стигао са својом војском током свог марша кроз Анадолију. Антички историчари су забележили да су га Писидијци дочекали на висинама и да су се његове трупе морале борити узбрдо против бранилаца који су познавали сваку стену. Ипак је освојио град. То је чудна разлика, али стварна: падина на којој данас хватате дах некада је испробала најуспешнијег војног команданта у античкој историји.

Под Римом, планинско упориште процветало је у ремек-дело. Сагаласос је заслужио наклоност царева, а Хадријан га је почастио као први град Писидије, титулу коју је поносно рекламирао. Мермерни споменици пењали су се уз падину у терасама - две агоре, кућа већа, купатила, храмови, фонтане, библиотека. За провинцијски планински град, амбиција је била огромна. Грађански понос овде је био такмичарски спорт, а играчи су трошили богатство на камен.

Сада пратите тај звук прскања до горње агоре, јер води до нечег готово неразумног. Антонинова фонтана - монументални зид од стубова, ниша и статуа из другог века - срушила се у земљотресима давно. Археолози су је обновили од хиљада оригиналних комада, а 2010. године су поново пустили воду. Хладна планинска изворска вода сада поново тече кроз исти древни канал. Не замишљате римску фонтану. Чујете је.

Ископавања овде имају обичај да проналазе дивове. Године 2007, у рушевинама римских купатила, археолози су открили фрагменте колосалне статуе цара Хадријана - главу високу скоро метар и огромне ноге у сандалама. Следеће године, у близини се појавила одговарајућа колосална глава Марка Аурелија. Налази су постали вести широм света. Оригинали су изложени у музеју у Бурдуру, али су пронађени у рушевинама поред којих данас можете проћи.

Попните се више и стићи ћете до позоришта, које се налази близу врха града. Могло је да прими око девет хиљада људи, а његови редови висе изнад провалије са планинама као позадином. Пажљиво погледајте и видећете да га градитељи никада нису у потпуности завршили - блокови леже около са непотпуним коначним резбарењем, тачно тамо где су их зидари поставили пре векова. Седите у високи ред и вратите дах. Римска публика се пењала исто.

Сагаласос је такође радио за живот. Град је масовно производио фину црвено глазирану грнчарију, познату археолозима као Сагаласос црвена керамика, и вековима је извозио преко источног Медитерана. Локални глинени слојеви су хранили читаву четвртину радионица и пећи. Тањири и шоље направљени на овој планини појавили су се на древним локалитетима у далеким земљама. Ако је фонтана била лице града, грнчарија је била његова плата - фабрички град који носи мермер.

Крај је дошао испод земље. Јаки земљотреси су погодили у шестом и седмом веку, а куга и несигурност су гризле регион у истој ери. Преживели су постепено спуштали ка долини, где се данас налази Агласун. Град никада није озбиљно обновљен или поново опљачкан - превисок, превише удаљен. Земља се полако спуштала низ падине и затрпала улице. Оно што је уништило Сагаласос, такође га је и сачувало, попут запечаћене архиве на надморској висини.

Архива је правилно отворена 1990. године, када је тим предвођен белгијским универзитетом у Левену започео систематска ископавања која се настављају до данас. Њихов приступ је прославио локалитет међу археолозима: обновити споменике користећи оригинално камење где год је то могуће. Фонтана је њихово препознатљиво достигнуће. Сваког лета, истраживачи се враћају да подигну још један кутак земље. Оно што данас видите је можда делић града - остатак још увек чека испод брда.

Приуштите локалитету полаку шетњу коју захтева. Терасе су повезане каменим стазама и степеницама, а свако одмориште преобликује долину испод. Потражите зграду већа, библиотеку са мозаичним подом и дугачку улицу са колонадом. Овде горе време пише распоред - сунце се може претворити у хладан ветар за неколико минута, чак и лети. Носите воду, носите праве ципеле и редовно се окрећите. Поглед иза вас је пола архитектуре.

Пре него што кренете доле, поново станите тамо где можете чути фонтану. Тај звук је прешао осамнаест векова да би дошао до вас - утишан земљотресима, закопан под земљом, а поново ослобођен стрпљивим рукама. Планине које су побеђивале војске сада чувају празан мермерни град и једну радну славину римске воде. Ухватите хладни ваздух у длановима. Доле у долини, живот се настављао. Овде горе, зачудо, мали део се вратио.