Аниткабир

Тишина стиже пре свега осталог. Излазите из прометне анкарске улице, пролазите кроз капију, а бука саобраћаја се губи иза дрвећа. Онда чујете сопствене кораке на камену. Плочник је овде широк и блед, и звук се преноси чисто. Ветар се креће преко отвореног терена без ичега што би га прекинуло. Негде испред, чизме стражара ударају о тротоар у спором, промишљеном ритму. Људи спуштају глас, а да их то нико не тражи.

Погледајте горе у брдо. Ово место је изабрано делимично због свог положаја - узвишења са широким погледом на престоницу. Када су радови почели, археолози су пронашли нешто неочекивано на самом брду. Гробне хумке из фригијског периода, старе хиљадама година, лежале су испод површине. Ископане су, а налази су отишли у музеје у граду. Тако се испоставило да је земљиште изабрано за гробницу из двадесетог века већ било место сахране, много раније.

Дизајн је настао на отвореном конкурсу одржаном почетком 1940-их. Архитекте из Турске и иностранства су послале радове. Два турска архитекте, Емин Онат и Орхан Арда, победили су са шемом која је избегла и куполасти османски облик и копију класичног храма. Оно што су произвели је строго, правоугаоно и веома велико, изграђено од камена, са квадратним стубовима уместо округлих. Замишљено је да изгледа као ништа друго, и то јесте.

Изградња је трајала од 1944. до 1953. године, током година када земља није имала много новца. Мустафа Кемал Ататурк, оснивач и први председник Турске Републике, умро је 10. новембра 1938. Његово тело почивало је у музејској згради на другом месту у Анкари док се ово место градило. 10. новембра 1953. године, петнаест година након његове смрти, његови посмртни остаци су донети овде. Тај датум је разлог зашто се годишњица обележава на овом месту сваке године.

Почните тамо где почиње већина посетилаца, на Лављем путу. Двадесет четири камена лава нижу се дуж прилаза у паровима окренутим један према другом. Изрезбарени су у намерно старом стилу, преузетом из хетитске скулптуре - цивилизације бронзаног доба централне Анадолије, чија се престоница налазила неколико сати источно одавде. Лавови не ричу нити се пропињу. Леже, мирни и тешки, са предњим шапама испруженим напред. Избор је био намеран. Снага приказана у мировању чита се другачије од снаге приказаној у претњи.

Сама шетња је део дизајна. Лављи пут је дуг, раван и благо се сужава, а поплочан је на начин који вас тера да успорите. Нема пречице нити споредне стазе. Сви прилазе истим путем, отприлике истом брзином, пешке. Без обзира да ли долазите као шеф државе или као ученик, зграда вас тера да сами пређете ту раздаљину пре него што вам било шта покаже.

На крају се тло отвара у велики церемонијални трг. Поплочавање је постављено у облику обојеног камена који се често пореди са анадолским тепихом раширеним по земљи. Десет кула стоји око ивица овог простора, свака са именом повезаним са вредностима и догађајима оснивања републике, а свака носи резбарене рељефе. Земља донета из сваке провинције земље је постављена овде, тако да је цела Турска представљена под ногама.

Камен заслужује пажњу. Материјали су дошли из каменолома у различитим регионима Турске, а боје се разликују од једног дела комплекса до другог - топли крем, сиви, црвени, тамни тонови близу саме гробнице. Пређите погледом дуж зида на слабом сунцу и варијације ће се јасно видети. Ништа није увезено да би се истакла та поента. Зграда је састављена од земље коју обележава, што је била намерно донета одлука.

Сада се попните широким степеницама према Сали части. Са обе стране степеништа налазе се велики рељефни панели који приказују сцене из рата којим је основана република. Изнад, ред високих квадратних стубова носи тешки камени кров. Размера се овде мења. Стојећи у подножју тих стубова, већина људи престаје да говори. Пропорције су израчунате тако да се појединац осећа малим, а да се притом не осећа искључено, и то делује на скоро свакога.

Унутар дворане светло је пригушено, а плафон висок, украшен мозаиком преузетим из традиционалних турских дизајна текстила и тепиха. На крајњем крају стоји један огроман блок мермера. Важно је разумети шта је то. Тај блок је обележје, а не ковчег. Ататуркови остаци леже у комори испод, усеченој у брду, на истој оси. Посетиоци прилазе обележју, заустављају се и стоје. Многи доносе цвеће и остављају га тамо.

Преко пута трга, насупрот главне гробнице, налази се друга гробница. У њој се налази Исмет Инону, који се борио у рату за независност, био премијер и постао други председник земље. Умро је 1973. године и сахрањен је овде окренут ка свом претходнику. Постављање двојице мушкараца један насупрот другог преко истог отвореног простора је једноставна архитектонска изјава о континуитету, направљена без потребе за писаним објашњењем.

Комплекс такође садржи музеј, и он је импресивнији него што већина људи очекује. Ту су Ататуркове личне ствари, његове униформе, његов сто, његове књиге са његовим белешкама на маргинама и један од његових аутомобила. Стално је читао и писао у својим књигама у ходу. На другим местима, велике осликане панораме приказују кампање рата за независност. Церемонијална стража се мења у интервалима током дана, у тишини, испред сваког ко се тамо затекне.

Пре него што кренете, прошетајте до ивице трга и погледајте Анкару испод. Одавде се град шири у свим правцима - стамбене зграде, брда, путеви, обичан живот се наставља. Окрените се и погледајте сам трг и приметите колико је људи данас овде, од мале деце до људи довољно старих да се сећају 1953. Ово је место на које људи долазе из својих разлога. Застаните мирно на тренутак, а затим се вратите низ Лављи пут.