Стари град Анталије

Улице су овде уске и поплочане заобљеним камењем. Ходајте полако. Звук се чудно понаша између високих зидова — скутер три улице даље делује близу, а разговор на следећем углу нестаје. Лети је хлад дубок. Ваздух мирише на цвет поморанџе у пролеће и на рибу са роштиља близу луке касније током године. С времена на време се отвори уличица и изненада се укаже поглед на море, далеко испод.

Стари град се зове Калеичи, што значи унутар замка. То је дослован опис. Округ се налази унутар линије старих градских зидина, обавијених око мале луке на Средоземном мору. План није мрежа. Уличице се савијају, сужавају и завршавају без упозорења. Изгубити се овде је нормално, а то је и прави начин да се види место. Зидови и море ће вас увек враћати.

Град је основао пергамски краљ по имену Атал Други, у другом веку пре нове ере, и добио је име по њему. Прешао је у Рим, затим у Византијско царство, затим у Селџуке, а затим у Османлије. Свака од њих је оставила нешто трајно. Оно што Калеичи чини занимљивим није један споменик. То је то што можете проћи кроз четири различита века за пет минута, а да не мењате улице.

Почните од Хадријанове капије на источној страни. Има три лука од белог мермера, уграђена у стари зид, са кулама са обе стране. Изграђена је за посету цара Хадријана 130. године нове ере. Погледајте доле док пролазите. Оригинални поплочавање је сачувано испод модерне стазе и носи дубоке жлебове усечене точковима кола. Капија је дуго била блокирана и поново је отворена тек у модерно доба.

Највиша знаменитост је минарет Јивли, минарет са жлебовима. Изграђен је од цигле, а његово осовино је подељено на осам полукружних жлебова који се протежу од дна до врха. Датира из периода Селџука, у тринаестом веку, и постао је визуелни знак Анталије. Видећете га на уличним знаковима и на општинским логотипима. Траке тиркизних плочица близу основе су истрошене и најбоље се виде када је сунце иза вас.

На краткој пешачкој удаљености налази се једна од најслојевитијих грађевина у земљи, и већина људи пролази поред ње без заустављања. Зове се Кесик Минаре, скраћени минарет. Структура је почела као римски храм. Претворена је у византијску цркву. Касније је постала џамија, а додат је и минарет. Пожар у деветнаестом веку уништио је кров и скратио минарет. Све те фазе су видљиве у зидању одједном.

На јужном рубу старог града, на врху литице, налази се Хидирлик кула. Округла је, изграђена од великих камених блокова и налази се на квадратној основи. Римског је порекла. Чему је служила није утврђено. Предлози укључују гробницу за важну личност, светионик и одбрамбени осматрачницу. Нико није доказао ниједан од њих. То је једно од бољих места у граду за посматрање заласка сунца над водом.

Лука испод је разлог зашто град постоји. Мала је, заклоњена литицом и вековима је служила као радна лука. Трговина је пролазила кроз њу, као и ходочасници и војске. Данас прима туристичке бродове и јахте, а ресторани се налазе дуж кеја. Спустите се низ рампу уместо лифтом, ако можете да се носите са падином. Размере литице имају смисла само када се спустите пешке.

Дрвене куће су друга половина Калеичија. Куће из османског доба овде обично имају камени приземље и дрвени спрат који се надвија над улицом. Тај надстрешница се назива кумба и омогућавала је породици да види улицу горе-доле, а да је не виде. Прозори имају дрвене капке. Дворишта се крију иза обичних врата. Многе од ових кућа сада функционишу као мали хотели, рестаурирани соба по соба.

Калеичи није увек био негован. До средине двадесетог века велики део је пропао, а зграде су нестајале. Програм конзервације из 1980-их је то променио, обнављајући улице и куће и претварајући луку у марину. Рад је добио међународно признање у области туризма. Такође је променио ко овде живи. Многи првобитни становници су се иселили како су вредности некретнина расле, што је образац који стари градови деле широм света.

Две ствари награђују заобилазак. Музеј Анталије налази се изван старог града на западу и чува скулптуру из Перге која се убраја међу најбоље римске колекције било где. А у самим улицама потражите мале продавнице које продају свеж сок од поморанџе. Равница око града узгаја цитрусе, а воће се цеди испред вас. Нар је друга опција и оштрија је него што већина људи очекује.

Зидови враћају пажњу. Делови су сачувани на источној и јужној страни, а зидање се мења док их пратите. Велики квадратни блокови близу дна су древни. Изнад њих, камени зид постаје грубљи и мешанији, са деловима старијих зграда који се поново користе као пуњење. Потражите тамбур стуба или резбарени фрагмент који стоји бочно у зиду. Градитељи су овде вековима узимали шта год им је било при руци, изнова и изнова.

Калеичи је довољно мали да се пређе за петнаест минута, и награђује неколико пролаза. Јутро одговара споменицима, када светлост пада на источне стране, а продавнице се још увек отварају. Поподне је погодно за луку и чамац дуж литица. Вече одговара уличицама, када су посетиоци отишли, а становници изашли. Округ се чини као три различита места у зависности од тога када пролазите кроз њега.

Пронађите зид близу ивице литице увече и седите на њега. Испод вас вода се креће о стене, а планине преко залива прелазе из сиве у ружичасту како светлост нестаје. Иза вас, уличица којом сте раније прошли се празни. Људи су посматрали овај исти залив са ове исте литице више од две хиљаде година. Вечерас је ваш ред, и нико није побољшао поглед.