Термесос

Застаните на тренутак и ослушните. Овде горе је бука углавном ветар који се креће кроз борове гране, а онда ништа. Негде испод стазе цвркуће птица. Ваше сопствено дисање је гласно, јер је успон стрм, а ваздух ређи него на обали. Тло је растресит кречњак и борове иглице, и мирише на врућу смолу. Опале блокове тесаног камена леже међу дрвећем, полупрекривене маховином и сувим лишћем.

Термесос се налази унутар националног парка у планинама северозападно од Анталије, на преко 1.000 метара. Пут вас води кроз шуму до паркинга. Одатле се пешачка стаза постепено пење до рушевина, а већини људи је потребно око тридесет минута да стигну до главног подручја. То је права шетња, а не шетња. Награда је град који скоро нико није изградио, у окружењу које се објашњава чим стигнете.

Људи који су овде живели били су Писиђани. Нису били Ликијани, нити су били грчки колонисти. Писидија је била планинска земља у унутрашњости ове обале, а њени градови су имали репутацију независности и борбености. Говорили су својим језиком пре него што је грчки преузео писани језик. Живот на овој висини, иза литица, са једним тешким приступним путем, био је промишљена стратегија, а не географска случајност.

Александар Велики је прошао овим путем током своје кампање кроз Малу Азију, а Термесос је једно од места које није освојио. Древни записи описују како је стигао испод града, проценио положај и одлучио да би опсада овде коштала више него што је вредела. Наставио је даље. Прошетајте последњим делом пута и погледајте назад низ долину, и образложење постаје очигледно. Не постоји лак начин да се војска доведе овде.

Приступ је био брањен зидинама и кулама. Док се пењете, пазите на линије зидања које се протежу преко падине и на остатке капије на старом путу. Блокови су сечени и постављани без малтера, ослањајући се на тежину и тачност. На неким местима можете видети где је зид изграђен на природној стени, па је литица постала део одбране. Свако ко је нападао морао је да се увуче у узак, превиђен простор.

Позориште је разлог зашто се многи људи пењу овим путем. Усечена је у падину брда на ивици стрмог падине, а седишта су окренута ка отвору где је зграда позорнице делимично упала. Кроз тај отвор гледате право на планину преко долине и на слојеве гребена иза ње. Седите на пола пута и останите неко време. Мало је древних позоришта било где постављено са толико самопоуздања.

Вода је била централни проблем града. Овде горе нема реке нити поузданог извора, па су становници усекли огромне цистерне у темељну стену и сакупљали кишницу са кровова и поплочаних површина. Неколико њих је опстало на равном терену близу центра, са уским отворима која се отварају у дубоке просторије. Неке су без ограде. Пазите где их заобилазите и држите децу близу - отвори се лако пропуштају међу жбуњем.

Око отвореног простора наћи ћете остатке грађанских зграда: гимназију и купатило са високим зидовима, салу за састанке и терасе на којима су некада били храмови и споменици. Дрвеће сада расте кроз већи део. Блокови леже тачно тамо где су слетели. Недостатак реконструкције је део привлачности. Гледате урушавање, а не рестаурацију, и морате сами да саставите зграде.

Пратите знакове до некрополе и локалитет мења карактер. Стотине камених саркофага разбацано је по падинама међу боровима, многи су преврнути, напукли или са тешким поклопцима који су склизнули. Неки носе резбарене розете, штитове или фигуре лавова. Земљотреси и пљачкаши гробница између њих објашњавају неред. Шетња кроз њу је чудна и незаборавна - читава падина поломљених камених ковчега, без икога другог на видику.

Једна гробница се издваја. Уклесана у стену је комора са рељефом коњаника у оклопу, заједно са оружјем и штитом. Предање је идентификује као место сахране Алкетаса, официра Александра који је завршио на губитничкој страни ратова који су уследили након Александрове смрти и који је погинуо код Термесоса. Резбарија је оштећена и избледела, али коњ и јахач су и даље читљиви у јаком светлу.

Град никада није уништио непријатељ. Највероватније објашњење за његов крај је земљотрес који је покварио водоводни систем, након чега је живот на овој висини престао да има смисла. Људи су се спустили. Шума се затворила. Данас национални парк око њега штити дивље козе, јелене и птице грабљивице, а можете их видети или чути током шетње. Рано јутро је најбоље време и за дивље животиње и за хладан ваздух.

Термесос никада није у потпуности ископан. Истраживања и радови на чишћењу су спроведени, али већи део града и даље лежи под земљом, жбуњем и отпалим камењем. То је необично за локалитет ове величине у Турској. То такође значи да су стазе неформалне, а сигнализација ограничена, па издвојите више времена него што удаљености сугеришу. Натписи се појављују на блоковима у жбуњу, многи од њих бележе поклоне које су граду дали именовани грађани.

Пре него што кренете доле, седите на блок близу позоришта и не радите ништа неколико минута. Ветар је овде најгласнија ствар. Испод вас се долина спушта, а пут којим сте се возили је танка линија у дрвећу. Људи су изабрали овај тврди, безводни гребен јер их је држао слободним и држали су га против најуспешније војске свог доба. Сада га борови имају. Не журите на стази која иде надоле.