Каш

Вече у Кашу мирише на јасмин, гриловану рибу и морску со. Окречене куће са дрвеним балконима нижу се дуж уличица једва довољно широких за скутер, а бугенвилија се прелива преко зидова у таласима љубичасте и гримизне боје. Доле у луци, конопци јарбола лупкају на поветарцу, а пливачи се суше на стенама. Преко воде, довољно близу да се изброје куће, налази се острво које припада другој земљи. Каш је пун таквих тихих изненађења.

Град се уздиже на месту Антифелоса, древне ликијске луке. Ликија - поморски регион ове обале - организовала се око два града, а Антифелос је почео као лука која је служила Фелосу, граду у брдима иза. Временом је лука прерасла свог родитеља, као што луке често чине. Бродови су желели дрво, сунђере и пролаз, и све се то кретало овуда. Модерне улице налазе се директно на древном плану, а прошлост стално вири кроз тротоар.

Најбољи пример стоји усред трговачке улице. На врху Узун Чарши, дугачке пијачне улице, изнад излога продавница на високом каменом постољу уздиже се ликијски саркофаг - гробница стара више од две хиљаде година, са шиљатим поклопцем у облику преврнутог чамца. Резбарене лавље главе чувају поклопац, па га мештани зову Лављом гробницом. Купци је пролазе са сладоледом. Мачке спавају на њеним степеницама. Антика је овде намештај.

Кратка шетња ка западу доводи вас до античког позоришта, и то је можда најпријатније изненађење у граду. Његови камени редови су углавном нетакнути, а окренут је не ка зиду позорнице већ ка отвореном мору. Медитеран је позадина. Људи се полако појављују касно поподне са флашама воде и седе на топлом камену док сунце залази ка води. Концерти и догађаји га и даље користе. Двадесетак векова касније, позориште је и даље у функцији.

Изнад града, усечено у литице, можете пронаћи камене гробнице које су оставили Ликијци, укључујући монументалну коморну гробницу до које се стиже кратким, стрмим успоном кроз споредне улице. Попните се у хладнијим сатима. Награда је двострука — резбарена врата из нестале културе и поглед са крова на цео залив, полуострво и то страно острво које плута од обале.

Острво је Кастелоризо, на турском се зове Меис, и то је Грчка — његова далекоисточна испостава, усидрена одмах преко уског мореуза. Трајекти прелазе из луке Каш за мање од сат времена, а излетници одлазе са пасошима на ручак међу пастелним грчким кућама. Ноћу његова светла висе на хоризонту попут низа фењера. Граница и сусед, све у једном погледу.

Сам Каш је некада имао грчки глас. Под именом Андифли, град је био дом грчкој православној заједници до 1923. године, када га је размена становништва између Грчке и Турске испразнила — исти споразум који је испразнио Кајакеј близу Фетхијеа. Неке породице су прешле само тај уски мореуз до Кастелориза. Старе куће које су оставили за собом, са својим еркерима и капцима, сада су пансиони, галерије и барови који дају Кашу његов карактер.

Испод водене линије, Каш има другу репутацију. Рониоци сврставају овај део подручја међу најбоља места за роњење у Турској — бистра, дубока вода, зидови, гребени, морске корњаче, фрагменти амфора и неколико олупина, укључујући авионе и бродове постављене као вештачки гребени. Продавнице ронилачке опреме су груписане у близини луке и свакодневно излазе на бродове. Почетници могу да испробају прво роњење у заштићеним увалама. И љубитељи роњења са маском дођу на своје, одмах поред стеновитих платформи на рубу града.

Море такође обликује блаже дане. Туре морским кајаком веслају оближњом обалом, укључујући излете ка потопљеним рушевинама у Кекови. Мале плаже су испрекидане дуж пута до полуострва, неке шљунчане, неке платформе преко стена, свака са својим верним браниоцима. У граду, дан тече брзином кафића — дуги доручци под виноградима, поподневно пливање, затим спора вечерња шетња око луке док рибљи ресторани пале своје лампе.

Логика тржишта и даље влада центром. Узун Чарши и уличице око њега имају радионице и мале продавнице - произвођаче сандала, сребрнаре, продавце зачина, тезге сапуна, галерије. Цене су повољније улицу или две од воде. Недељна пијаца привлачи сељане са брда сиром, медом, зачинским биљем и планинама производа. Каш је постао модеран, али и даље купује као мали град.

Чак је и име мало и људско. Каш на турском значи обрва, а мештани кажу да га је град добио по закривљености земље која се надвија око луке - танко полуострво издигнуто над плаветнилом попут обрве изнад ока. Без обзира да ли је то право порекло или не, одговара. Ово је град интимних размера, изграђен за шетњу, трајно надвијен над морем.

Кроз град пролазе и шетачи. Ликијски пут, дугачка пешачка стаза која се протеже дуж ове обале, провлачи се кроз Каш на рути између Фетијеа и Анталије, а планинари са прашњавим чизмама деле столове у кафићу са морнарима и рониоцима. Дневне шетње воде на полуострво или ка старим брдским селима. У пролеће падине око града постају зелене и накратко меке, а дивље биље мирише на стазама. Чак и без потпуног планинарења, сат времена ходања стазом вам купује целу обалу одозго.

Завршите дан назад у луци са нечим хладним. Гледајте како трајект долази из Грчке, ронилачке чамце како перу њихове палубе, позоришну публику како се враћа кући дуж обале. Двадесет пет векова морнара је везано у овој истој кривини обале, а вечерња рутина - чамци упловљени, лампе упаљене, вечера послужена - једва да је променила свој облик. Седите мирно довољно дуго и постаћете део тога.