Џамија Селимије

Много пре него што стигнете до врата, џамија вас је већ пронашла. Њена четири минарета се уздижу над Једреном попут танких оловака, видљивих са пшеничних равница далеко изван града. Изблиза, застаните на тренутак у дворишту. Голубови цвркућу из аркада, славине теку на фонтанама за омовење, а камен под ногама задржава дневну врућину. Затим уђите унутра, у један огроман дах простора. Готово ништа га не прекида. Купола виси изнад главе на осам скривених носача, а светлост улази из свих праваца.

Ово је џамија Селимије, завршена 1575. године за султана Селима Другог, сина Сулејмана Величанственог. Султан је изабрао Једрене, а не Истанбул, за своју велику царску џамију. Та одлука је збунила неке у то време, а историчари и даље о њој расправљају. Једрене је био османска престоница пре освајања Истанбула, вољеног краљевског града близу европске границе царства. Који год да је био разлог, избор је овом провинцијском граду дао једну од најдивљенијих грађевина у историји архитектуре.

Селим Други се никада није молио унутар завршене зграде. Умро је крајем 1574. године, месецима пре него што је постављен последњи камен, а џамија отворена под његовим сином. Османски хроничари делимично повезују њено финансирање са освајањем Кипра 1571. године. Селим је необични мецена за ремек-дело. Историја га углавном памти као тихог владара који је кампање препустио својим министрима. Па ипак, његово име је везано за силуету Једрена, свакодневно га изговарају сви који показују на хоризонт и кажу Селимије.

Архитекта је био Мимар Синан, најславнији градитељ Османског царства. Примљен у јаничарски корпус као младић из хришћанске породице у Анадолији, учио је инжењерство на војним кампањама, градећи мостове и опсадне радове. Постао је главни царски архитекта 1538. године и радио је до деведесетих. Џамије, мостови, купатила, аквадукти, школе. Стотине грађевина широм царства носе његово име. Када је започео Селимије, већ је био у касним седамдесетим, без ичега што би могао да докаже.

Традиција чува стих који се приписује Синану у мемоарима које је диктирао пријатељу. Каже се да је Шехзаде џамију у Истанбулу назвао својим шегртовањем, моћну Сулејманију својим калфским радом, а Селимију својим ремек-делом. Без обзира да ли су тачне речи његове, рангирање је остало. Архитекте су путовале у Једрене да проучавају ову грађевину више од четири века. Синан је наводно желео да докаже да османски градитељи могу да подигну куполу која парира Аја Софији, изазов који је носио деценијама.

Погледајте горе и не журите. Купола се простире на отприлике 31 метар и уздиже се више од четрдесет метара изнад пода. Уместо да се ослања на четири огромна стуба, као што су то чиниле раније џамије, она стоји на осам тањих, потиснутих ка зидовима. Резултат је поента целог дизајна. Нема шуме стубова, нема тамних углова. Скоро цео под лежи отворен под једним балдахином светлости. Прозори окружују основу куполе, тако да плафон светли и тамни са пролазећим облацима.

Четири минарета су записи у камену. Свака се уздиже око 71 метар, жлебљена попут трске, са три балкона за позив на молитву. Унутар два од њих, три одвојена спирална степеништа се вијугају једно око другог, тако да би три мујезина могла да се попну на различите балконе, а да се никада не сретну. То је тихи приказ инжењерске вештине. Из дворишта, приметите како минарети стоје на угловима саме молитвене сале, повлачећи целу композицију навише попут шаторских стубова.

Испод средишта куполе стоји квадратна мермерна платформа на малим луковима, мујезинова галерија. То је необичан положај, директно испод круне куполе. Чучните близу њеног подножја и потражите мали резбарени тулипан, окренут наопачке. Легенда каже да је на земљишту овде била башта тулипана, а њен власник је одбио да прода цвет осим ако се цвет не запамти у џамији. Обрнути цвет, кажу мештани, сведочи и о тулипану и о човековој тврдоглавости. Ниједан документ не потврђује причу. Резбарија је права.

Ходајте према супротном зиду, оном окренутом ка Меки. Молитвена ниша тамо, михраб, налази се у свом полукуполом удубљењу, обложеном изничким плочицама из најфинијег периода османске керамике. Њихове црвене боје су чувене. Та посебна корално црвена се показала немогућом за репродукцију након што су изничке радионице пропале, а касније имитације никада нису биле сасвим дорасле њој. Поред нише уздиже се мермерни минбар, проповедаоница, чије су бочне плоче исклесане у камену чипку тако фино да изгледају као ткане.

Дајте унутрашњости спори круг. Калиграфски медаљони носе имена Бога, пророка Мухамеда и раних калифа. Осликана декорација пење се уз пандантифе и куполу, а већи део је обновљен у каснијим вековима. Испод султанове приватне галерије, оригинална декорација опстаје у тихим угловима. Бројите нивое прозора док се окрећете. Ред по ред пробија сваки зид, због чега се сала чини осветљеном изнутра чак и касно у току дана.

Џамија је 2011. године уписана на УНЕСКО-ву листу светске баштине, заједно са својим кулијем, комплексом зграда које су јој служиле. Део тог комплекса је под вашим ногама. Наткривени базар назван араста протеже се дуж подножја терасе, а закупнине његових продавница некада су финансирале одржавање џамије. Једрене такође награђује дуже шетње. Османски мостови, старије џамије и чувени фестивал рвања у уљу који се одржава сваког лета припадају истом граду.

Пре него што кренете, вратите се у двориште и пронађите место уз хладни аркадни зид. Посматрајте људе како прелазе преко мермера, малог испод минарета. Синан је завршио ову зграду средином осамдесетих година и живео је скоро сто година. Тражио је да га памте по његовом делу. Четири и по века касније, стајали сте унутар његовог одговора, једног обичног дана у Једрену, док се светло стално мењало изнад вас.