Подземни град Деринкују

Направите један корак низ тунел и температура пада. Ваздух постаје хладан и минералан, попут унутрашњости бунара. Звуци се спљоштавају - ваши кораци, ваш дах, шуштање групе испред вас. Плафон тера више посетиоце да се сагну. Дневна светлост нестаје иза вас у року од неколико секунди, замењена низовима електричних лампи. Негде испод, пролаз наставља да иде - доле, и поново доле. Улазите у Деринкују, најдубље ископани подземни град у Кападокији, а површински свет вас неће пратити унутра.

Деринкују на турском значи дубоки бунар, а модерни град изнад је добио име по окнима која пробијају ово тло. Подземни град достиже дубину од око 85 метара. Садржи много нивоа; део је отворен за посетиоце, осветљен и вентилиран, док даљи делови остају затворени. Нико није сигуран колико људи би могао да прими. Процене се крећу у хиљадама, а неке тврдње иду много веће. Чак и опрезне бројке описују прави град: стамбени простори, кухиње, штале, оставе, бунари и место богослужења - све под земљом.

Модерно поновно откриће је позната локална прича. Године 1963, један становник који је реновирао своју кућу пробио је зид и пронашао пролаз иза њега - затим још једну собу, па степенице које воде доле. Ископавање је открило ниво за нивоом, а локалитет је отворен за посетиоце у року од неколико година. Сељани су дуго користили плитке пећинске просторије као подруме и хладна складишта. Оно што се налазило дубље, испод њихових сопствених подрума, изненадило је чак и њих саме. Град је живео на крову скривеног града.

Ко га је први ископао? Искрен одговор: растао је током многих векова, а почеци су магловити. Неки истраживачи прате најраније одаје до Фригајаца, анадолског народа који је владао овим регионом пре скоро три хиљаде година. Други указују на још старије навике копања у мекој вулканској стени. Оно што је добро утврђено јесте велико ширење под хришћанима из византијског доба, отприлике од седмог века надаље, када су пљачке преплавиле Анадолију и читавим заједницама је било потребно место да нестану. Град кроз који ходате је углавном њихово дело.

Одбрана и даље чува ходнике. На кључним тачкама провући ћете се поред огромних округлих врата - точкова од тврдог камена у облику млинских каменова који су се могли котрљати преко пролаза изнутра. Мала рупа у средини је можда омогућавала браниоцима да посматрају супротну страну - или да кроз њу прободу копље. Врата су се могла отворити само са заштићене стране. У комбинацији са тунелима намерно исеченим ниско и уским, приморавајући освајаче да се сагињу у колони један за другим, учинили су град готово немогућим за јуриш.

Дисање је био прави инжењерски тријумф. Вертикална окна се спуштају кроз целу дубину града, померајући ваздух до најнижих нивоа. Станите испод једног и погледајте горе - можете осетити промају на лицу. Окна су служила и као бунари, досежући воду далеко испод, а неки бунари се наводно уопште нису отварали на површину, штитећи залихе од тровања током опсаде. Свеж ваздух, чиста вода и дебела камена изолација одржавали су град погодним за живот - стална хладноћа подрума, и лети и зими.

Собе вам говоре како је функционисао свакодневни живот. Штале близу горњих нивоа штитиле су животиње - њихове јасле су уклесане у зидове у висини њушке. Кухиње су груписане тамо где дим може допрети до отвора; њихови плафони су црни од древне чађи. Проћи ћете поред преса за вино и уље, ниша за тегле за складиштење и дугих заједничких дворана. Дубље у доњем делу налази се простор у облику крста који се идентификује као црква. Вера је сишла под земљу са свим осталим - ништа битно није остало на површини.

Град није био стални дом. Било је склониште за ванредне ситуације - коришћено када би војске или освајачи прелазили плато, а затим поново одлазили када би опасност прошла. Заједнице су могле да остану испод недељама, због чега су складиштење и вода били толико важни. Хришћанско наслеђе региона је дуго трајало: хришћанска заједница која је говорила грчки живела је у овом подручју до 1923. године, када је размена становништва између Грчке и Турске окончала присуство дуго вековима. Њихов одлазак затворио је последње поглавље људи који су најбоље познавали ове тунеле.

Деринкују није сам. Подземна склоништа прожимају Кападокију - познато их је преко стотину, од појединачних скривених соба до градова на више нивоа. У близини је Кајмакли, други велики пример ископавања, који се шири тамо где Деринкују дубоко копа. Мештани кажу да тунел од неколико километара повезује два града. Истраживачи су пронашли дугачке пролазе, али цела рута никада није отворена од почетка до краја. Третирајте цео тунел као причу са неким каменом иза њега.

Посета је физичка. Пролази су ниски, степенице су стрме, а неки спојни тунели захтевају ходање савијено десетине метара. Стрелице означавају одвојене једносмерне руте надоле и горе. Ако вас муче уски простори, добро размислите пре него што се спустите - окретање супротно од тока је тешко. Температура остаје хладна током целе године, зато понесите слој одеће чак и лети. И понекад застаните да бисте пустили гомилу да крене напред. На тренутак сами у бочној комори, чућете оно што су становници чули: готово ништа.

Вреди запамтити зашто све ово постоји. Нико не клеше град из камене стене ради практичности. Сваки метар су исекли људи који су очекивали опасност и припремали се за њу - стрпљиво, генерацијама. Па ипак, оно што највише погађа посетиоце није суморност већ ред: вентилација, вода, храна, богослужење, све је промишљено. Под претњом, ове заједнице се нису расуле. Организовале су се и копале.

Када се пењете назад ка улазу, посматрајте тренутак када се дневна светлост врати - бледи сјај иза угла, затим врата, а затим пуни сјај анадолског сунца. Већина посетилаца се заустави и трепне. Одвојите тренутак да осетите топлину на својој кожи и ветар који сте престали да примећујете под земљом. Људи који су се овде склонили пели су се ка истој светлости када је опасност прошла, након дана или недеља испод земље. Излазак на површину је била цела поента. Град је успевао сваки пут када би његови људи поново изашли.