Кападокија

Ослушкујте горионик. Сваког ведрог јутра пре изласка сунца, тиха тутњава се проноси кроз ове долине - пламенови пропана гурају врућ ваздух у тканину. Ваздух је хладан и сув. Стена под ногама је бледа, мекана и благо кредаста. Пређите прстом по њој и прашина се разилази. Док небо прелази из сиве у наранџасту, десетине балона се дижу изнад гребена. Са земље звук стиже у налетима... затим тишина... па још један налет. То је обично први минут посетиоца у Кападокији.

Пејзаж је настао од вулкана. Древне ерупције у овом делу централне Анадолије прекриле су плато пепелом. Пепео се стврднуо у меку стену названу туф. Киша, ветар и топљење снега су се затим урезали у њу веома дуго. Тврђе базалтне капе су се налазиле на врху неких стубова и штитиле мекшу стену испод њих. Резултат је облик који људи долазе да фотографишу - витки бледи врх са тамним каменом балансираним на глави. Мештани их зову вилинским димњацима.

Ево првог изненађења. Стена је довољно мекана да се сече ручним алатима када је свеже изложена. Када ваздух доспе до исечене површине, он се стврдне. Тако је породица могла да изрезбари собу за неколико недеља, а затим да живи унутар љуске која је временом постајала чвршћа. Људи су то користили хиљадама година. Широм региона наћи ћете исклесане штале, оставе, пресе за вино, голубарнике и кухиње са још увек црном чађом на плафону.

Гореме се налази у центру региона. Око села, монаси и сељани су усекли капеле директно у литице. Многе су осликане унутра. Неке слике су једноставни црвени дизајни нанесени директно на стену. Друге приказују комплетне сцене у плавој, окер и тамноцрвеној боји. Музеј на отвореном Гореме штити групу ових цркава уклесаних у стену. УНЕСКО је додао ово подручје на листу светске баштине 1985. године. Унутрашњост остаје хладна чак и усред лета.

Затим, ту су и подземни градови. Деринкују и Кајмакли су најпознатији. То нису пећине. Људи су их намерно ископали, ниво по ниво, са вентилационим окнима која се протежу од површине до најнижих спратова. Постоје бунари, кухиње, оставе и дуги коси тунели између нивоа. Округла камена врата могла су се котрљати преко пролаза само изнутра. Читаве заједнице су се селиле овде током пљачки и остајале док опасност не прође.

Погледајте горе у литице и приметићете мале квадратне отворе, често уоквирене белом бојом. То су голубарници. Фармери су овде вековима држали голубове, и то не због меса. Желели су измет. Голубији стајњак је ђубрио винограде и воћњаке у земљишту које је иначе сиромашно и танко. Неки голубарници имају украшене фасаде осликаним шарама и натписима. Много тога што овде изгледа древно и религиозно заправо је било пољопривредно.

Долине свака има свој карактер. Долина ружа и Црвена долина су добиле имена по боји стене на крају дана, када слабо светло обоји литице у ружичасте и наранџасте. Долина љубави држи највише, најуже стубове. Долина голубова повезује Гореме и Учисар дуж осенчене стазе. Долина Ихлара је поново другачија - зелена речна клисура са црквама усеченим у њене зидове. Шетња између два села траје неколико сати на већини ових рута.

Замак Учисар није замак у уобичајеном смислу. То је један високи камени избочина, издубљен собама, пролазима и прозорима. Са врха се може видети већи део региона. Ортахисар има мању верзију исте идеје. Током већег дела двадесетог века, породице су и даље живеле у овим каменим кућама. Многи су се иселили када су власти процениле да делови камена нису безбедни, а неки од испражњених станова касније су постали хотели.

Тако су настали пећински хотели. Соби исклесане за складиштење жита или за животиње сада имају кревете и купатила. Стена одржава сталну температуру, тако да ове собе остају хладне током лета, а задржавају топлину зими. Ако боравите у једном од њих, ставите руку на зид. Не осећа се ни хладно ни топло. Рестаураторски радови прате правила намењена заштити оригиналних резбарија, тако да ћете често видети старе нише и полице остављене на месту поред нових водоводних инсталација.

Аванос лежи на северу, на реци Кизилирмак. Име реке значи Црвена река, а глина дуж њених обала даје граду његову трговину. Грнчари овде обрађују исти материјал веома дуго. Неки и даље користе точак за окретање, који се окреће ногом, а не мотором. Посматрајте један неколико минута и видећете колико се мало алат променио. Питајте пре фотографисања — већина радионица радо ће рећи да.

Кападокија такође производи вино. Вулканско земљиште погодује виновој лози, а локалне сорте грожђа расту поред познатих међународних. Тести ћевап је јело које људи наручују за вечеру — месо и поврће се полако кувају у затвореној глиненој посуди, која се отвара за столом. Питајте како се посуда отвара пре него што стигне. Неки ресторани користе мали чекић. Други вуку оштрицу ножа око грла тегле док се не одвоји.

Зима овде мења све. Снег пада на висораван и таложи се на вилинским димњацима у капама и пругама. Бела боја на бледој стени одузима већину боја из пејзажа. Долази мање посетилаца, цене соба падају, а летови балоном и даље функционишу ведрим јутрима. Ако не волите гужве и не смета вам хладноћа, ово је годишње доба које многи фотографи тихо преферирају.

Храна овде прати годишња доба и складиштење. Сушене кајсије, ораси и пекмез - густи сируп скуван од сока од грожђа - носили су породице током зиме. Семе бундеве се пече и продаје у папирним корнетима. Затражите сеоски доручак и добићете сто прекривен малим јелима: сиреви, маслине, саће, парадајз и густа павлака. То је огромна количина хране и тако је и предодређена.

Застаните мирно на тренутак и погледајте најближу стену. Негде на њој налазе се врата, избочина или ред малих квадратних рупа. Неко их је исекао ручно, из разлога који је у то време имао смисла - да складишти жито, да склони козу, да се моли, да се сакрије. Вулкани су направили материјал. Људи су урадили остало. Велики део камена око вас је некада био нечији под, плафон или кров. Ветар и даље ради на свему томе.