Харан

Прво што приметите је врућина, а затим равност. Равница се протеже у свим правцима, готово без ичега што би зауставило ваш поглед. Сув ветар носи фину прашину по земљи и она се таложи на вашим рукама. Затим се сагнете кроз ниска врата у куполу од цигле, и температура одмах пада. Мирише на сламу, земљу и хладну глину. Напољу је блиставо бело. Унутра је мрачно, тихо и неколико степени хладније.

Ово су куће са куполама које људи долазе у Харан да виде. Свака је купа од цигле, постављена у прстеновима који се степенасто крећу ка унутра док се не затворе на врху. У крову нема дрвета, јер је дрво овде увек било оскудно. Мала рупа на врху омогућава излазак топлог ваздуха. Породице су спајале неколико купа са вратима да би направиле кућу. Облик је практичан, а не декоративан — штити од ретких јаких киша и штити од сунца.

Будите опрезни са оним што гледате. Метода градње овде је веома стара, али куполе које данас стоје нису древни споменици. Већина је изграђена и обновљена током последњих неколико генерација, често користећи циглу рециклирану из старијих рушевина на локалитету. Многе породице су се од тада преселиле у бетонске куће у близини и сада користе купасте куће за складиштење. Неколико њих је постављено за посетиоце, са теписима, ниским јастуцима и чајем. Питајте пре него што фотографишете нечији дом.

Изађите из кућа и почињу рушевине. Видећете испрекидане линије градског зида, капију и ниско отицање хумке насеља где су се хиљаде година градње нагомилале у брдо. Фрагменти цигле и грнчарије леже растресито у земљи. Ово је био прави град веома дуго, смештен на рути између медитеранске обале и Месопотамије. Каравани су се овде заустављали јер је било воде и јер се пут савијао кроз њега.

Слава Харана у античком свету потицала је од његовог месеца. Град је имао велики храм бога месеца, званог Син у месопотамским записима. Асирски краљеви су писали о њему. Ходочасници и владари су долазили у њега. У шестом веку пре нове ере, последњи краљ Вавилона је обновио храм, а његова мајка је деценијама служила истом богу овде. Стотинама година, ова прашњава равница била је једно од главних верских места древног Блиског истока.

Град је такође видео крај једног царства. Када је асирска престоница пала, последње асирске снаге су се прегруписале у Харану и овде заузеле свој последњи положај, 609. године пре нове ере. Након тога, место је стално мењало власника. Вавилонци, Персијанци, Грци, Римљани, Византинци, Арапи и Турци, сви су га држали. Римски цар је поражен у близини у једној од најгорих римских војних катастрофа. Стојећи на овом тихом пољу, та историја делује невероватно - што је део поенте.

Нешто необично је овде преживело. Дуго након што је регион постао хришћански, а затим муслимански, заједница у Харану је задржала своја старија веровања, укључујући пажњу посвећену планетама и Месецу. Били су познати као Сабијанци из Харана. Њихови научници били су озбиљни астрономи и математичари. Један од њих, рођен у овом граду у деветом веку, преводио је грчка научна дела на арапски и радио оригинална дела из геометрије и теорије бројева. Идеје са ове равнице су путовале веома далеко.

Највиша ствар на локалитету је квадратни минарет који стоји сам изнад порушених зидина. Припадао је конгрегационој џамији Харана, изграђеној у осмом веку под владавином Омејада, када је калиф преселио своју базу у овај град. Довољно је сачувано да се прочита план - широко двориште, аркада, украшена фасада са шиљатим луковима. Погледајте резбарени камени зид близу тла. Детаљи су финији него што очекујете на овако руинираној згради.

На југоисточном углу зидина стоји замак. То је тешка, мрачна рушевина са округлим и полигоналним кулама, грађена и обнављана током средњег века. Из даљине куле изгледају чврсто. Изблиза можете видети слојеве поправке, са различитим каменом и циглом који се користе на различитим висинама. Пазите где стајете, јер су лабави блокови и отворени падови свуда, а ограде је врло мало.

Харан носи и верско име. У књизи Постања, Аврамова породица напушта Ур и насељава се на месту званом Харан, а Аврам касније одлази одатле. Јеврејска, хришћанска и муслиманска традиција повезује тај извештај са овим местом. Многи посетиоци долазе управо из тог разлога. То је традиција, а не археологија — ниједно ископавање то не може потврдити. Али то објашњава аутобусе и објашњава зашто се ово мало село на врућој равници налази на толико рута.

Живо село око рушевина такође заслужује вашу пажњу. Већина породица овде говори арапски код куће, а чују се и турски и курдски. Овце се крећу кроз стрниште увече. Откако су велики канали за наводњавање стигли до ове равнице, памук и кукуруз сада расту на пољима која су у сећању живих била сува пољопривредна земљишта. Зелени правоугаоници се налазе поред голих смеђих. Промена овог пејзажа последњих деценија била је бржа него било шта у претходних хиљаду година.

Застаните мирно на тренутак пре него што кренете, идеално у хладу једне од купуса. Ставите длан на циглу од глине. Топла је, зрнаста и благо мекана под вашим прстима. Слушајте — ветар, пас, удаљени трактор, деца. Храм Месеца је нестао, каравани су нестали, астрономи су нестали. Остала је равница, неколико купола, поломљени минарет и онај специфично сув ваздух који удишете управо сада.