Рушевине Ани

Ветар стиже први. Креће се кроз степску траву високу до колена са сувим шиштањем, савија главице семена и носи мирис прашине и далеког снега. Напред, раштркане по празној висоравни, стоје цркве - саме, без кровова, огромне - попут бродова које је оставило нестало море. Клисура сече хоризонт, а иза ње се уздижу брда друге земље. Ова тишина је некада била један од најгласнијих градова у средњовековном свету.

Добродошли у Ани, рушевину престонице средњовековне Јерменије. Пре хиљаду година, ова висораван је имала палате, пијаце, каравансараје и толико капела да су је хроничари називали градом хиљаду и једне цркве. Број је био хвалисање, а не попис - али стојећи овде, окружен куполама и сломљеним апсидама у свим правцима, хвалисање се чини заслуженим.

Велико доба града почело је 961. године, када је краљ Ашот Трећи из династије Багратида преселио јерменску престоницу овде. Његови наследници су подигли двоструки прстен зидина - моћне куле краља Смбата и даље чувају северни прилаз, а ви данас улазите кроз њих. Иза тих зидина град се ширио. Неке процене говоре да је на врхунцу своје популације имао близу сто хиљада становника, мада научници и даље расправљају о тој бројци. Оно што је сигурно јесте да се Ани сврставао међу велике градове свог доба.

Богатство је долазило из кретања. Ани се налазио на краку Пута свиле, где су каравани прелазили између Византије, Персије и земаља ван ње. Свила, зачини, сребро и идеје пролазили су кроз његова врата и плаћали путарину. Средњовековни писци су упоређивали град са Цариградом и Багдадом - ласкање, можда, али ласкање које град са улицама од блата никада не би добио.

Ходајте према највећој силуети на висоравни: катедрали. Завршена је 1001. године под архитектом Трдатом - мајстором толико поштованим да су Византинци позвали да је поправи када је земљотрес напукао куполу Свете Софије у Цариграду. Његова катедрала овде користи груписане стубове и шиљате лукове, карактеристике које европски градитељи не би прихватили још један век или више. Купола се пала давно, а сада небо ради свој посао - светлост пада кроз отвор и полако се креће преко каменог пода.

Године 1064. Селџучки Турци су освојили град након опсаде, а Ани је започео своју дугу навику промене власника. Из овог доба је опстала Менучер џамија, често називана најранијом селџучком џамијом у Анадолији, смештена на самом рубу клисуре. Пажљиво се попните до њених аркадних прозорских отвора — поглед право до реке је најбољи у Анију, а камени зидови мешају јерменски и исламски занат на начин који сажима цео град.

За боју, пронађите Цркву Светог Григорија коју је саградио трговац Тигран Хонентс 1215. године. Она стоји ниско на падини према клисури, а њена унутрашњост и даље блиста фрескама — ретким за јерменске цркве, које су обично држале своје зидове једноставним. Сцене из живота Христа и Светог Григорија прекривају зидове у црвеним и плавим бојама које су преживеле осамсто зима на отвореној висоравни.

Затим је ту Црква Откупитеља — или њена половина. Зграда је стајала цела девет стотина година све док олуја педесетих година 20. века није срушила целу једну страну, исекавши структуру као торту. Оно што је остало је попречни пресек: стојите напољу и видите унутрашњост, апсиду, венце и прстен куполе који висе у ваздуху. Инжењери су је учврстили и постала је, готово случајно, најфотографисанија рушевина у Анију.

Пад града долазио је у таласима. Монголски напади су га погодили у тринаестом веку. Велики земљотрес 1319. године срушио је куле и испразнио улице. Трговачки путеви су се померили на југ и каравани су престали да долазе. Ани није пала ни у једној драматичној опсади - једноставно је изгубила своје разлоге, породица по породица, све док пастири нису пасли овце у сенци катедрале.

Њена модерна историја је на свој начин чудна. Река Ахуријан испод означава границу са Јерменијом, а током већег дела двадесетог века Ани се налазила унутар затворене војне зоне, посећивана само уз дозволе и пратњу. Та ограничења су ублажена, стигли су тимови за заштиту природе, а 2016. године УНЕСКО је уврстио Ани на листу светске баштине. Данас слободно лутате тамо где су некада биле забрањене камере — иако вас гранична ограда преко клисуре подсећа да је географија и даље осетљива.

Практична питања: локација се налази око 45 километара источно од Карса, лако се може доћи таксијем или вожњом преко отворене степе. Дајте му најмање три сата без журбе — рушевине се простиру по целој висоравани, а удаљености варају. Готово да нема хлада, зато понесите воду и заштиту од сунца лети; касно поподне вулкански камен постаје ћилибарни и ружичасти, а фотографи добијају своју награду. Зиме су овде сурове и лепе, са снегом који лежи дубоко уз зидове.

Завршите на ивици клисуре, близу џамије или цркве Хонентс, и пустите да се место смири. Река тихо говори испод. На другој обали, јерменска поља су окренута ка својој старој престоници преко границе коју ниједна страна не може да пређе овде. Ветар чешља траву преко темеља улица чијих се имена нико не сећа. Градови су обично гласнији од земље на којој стоје... Ани је вратила тај зајам. Док се враћате ка зидинама, слушајте - траву, ветар, сопствене кораке - цео оркестар града старог хиљаду година.