Древни град Сиде

Прво ослушните море. Стиже као тих, постојан звук иза стубова — Медитеран ради на стенама испод. Ваздух овде носи со и топлу борову смолу. Под вашим ногама, плоче су глатко полиране, истрошене вековима кола, сандала и, у последње време, патика. Додирните срушени тамбур стуба и видећете да је мермер хладан на својој осенченој страни и врућ на страни окренутој ка сунцу. Сиде се налази на малом полуострву. Вода никада није далеко, ни у једном правцу.

Име је старије од грчког. Антички писци су забележили да Сиде значи нар на локалном језику ове обале — језику који је од тада потпуно нестао. Нар се појављује на новчићима града. То је мали траг о људима који су овде живели пре него што су грчки досељеници стигли са северозападног Егеја. Један древни извештај тврди да су новопридошли убрзо заборавили свој говор и уместо тога почели да користе локални језик. Каква год да је истина те приче, град је задржао своје негрчко име.

Сиде је имао луку, а луке доносе новац. Бродови су се овде заустављали због жита, маслиновог уља, дрвета сеченог у планинама иза обале. Град је такође имао мрачнију трговину. Географ Страбон је описао Сиде као место где су пирати са киликијске обале продавали заробљене људе. Написао је то једноставно, без много коментара. Рим је на крају очистио те пирате из ових вода. Град је наставио да тргује, а новац је платио многе зграде међу којима стојите.

Ходајте према позоришту и размере се мењају. Ово је једно од највећих позоришта у овом делу Анадолије и изграђено је другачије од већине грчких примера. Уместо да седишта наслоне на падину брда, градитељи су га подигли на масивне сводне лукове, јер им полуострво није дало погодно брдо. Можете ући у те сводове. Хладни су и пригушени, а звук ваших корака се мења док пролазите испод сваког лука. Хиљаде људи се некада пењало овим степеницама до својих седишта.

Позориште је више пута мењало намену. Касније су Римљани оградили најниже редове како би простор могао да одржава представе животиња и борбене приказе. Касније, када је град постао хришћански, део њега је коришћен за богослужење на отвореном. Потражите мале крстове исечене у поново коришћене блокове док шетате. Зграде овде су ретко рушене. Адаптиране су, крпљене, опљачкане за камен и поново адаптиране. Та навика објашњава зашто је толико тога сачувано - и зашто скоро ништа што видите не припада једном периоду.

Главна капија стоји на врату полуострва, где се земљиште сужава. Одмах унутар ње налазе се остаци монументалне фонтане, нимфеума. Вода је стизала аквадуктом са планина и сливала се низ украшену камену површину у широке базене. То је била прва ствар коју је путник срео после капије. Порука је била једноставна. Овај град има воде на располагању. Одатле се улица са колонадама спуштала према луци. Делови тих стубова и даље се налазе дуж модерног пута.

Поред позоришта налази се агора, главни јавни трг. У средини се може разазнати округли темељ малог храма. Највероватније је био посвећен Тихе, богињи среће, која је често приказивана како у рукама држи судбину града. На једној страни трга налази се јавни тоалет - дугачка закривљена просторија са каменим седиштима изнад канала за испирање. То је један од боље очуваних примера на овој обали. Римски градови су озбиљно схватали санитацију и нису то крили.

Сада идите на врх полуострва, до храмова поред воде. Неколико стубова Аполоновог храма поново стоје заједно, поново подигнути у двадесетом веку од комада који су лежали на земљи. Погледајте фрагмент закривљеног камена који носе. Дуж њега су уклесане главе Медузе. Римљани су користили то лице као стражар, постављено на зграду да би одвратили штету. У залазак сунца ови стубови постају наранџасти, затим ружичасти, па сиви, док море иза њих задржава светлост мало дуже.

У градским римским купатилима сада се налази музеј. То је разумно поклапање, јер је зграда купатила у суштини низ високих, добро осветљених дворана. Унутра се налазе статуе које се налазе на улицама и трговима око вас. Ту су цареви, спортисти, купајућа Афродита и портретне главе са запањујуће специфичним лицима. Стајање близу једне од тих глава је чудно искуство. Коса је сређена на начин који је трајао можда једну генерацију. Неко у овом граду је желео да буде упамћен тачно онако како је изгледао.

Ево дела који посетиоци ретко очекују. Сиде је дуго времена био празан. Древни град је био напуштен, а полуострво је препуштено песку, рибању и испаши животиња. Затим, крајем деветнаестог века, муслиманске породице са Крита су се населиле на ово место. Градили су куће међу рушевинама, користећи древне блокове у својим зидовима, и бавили су се риболовом. Њихово село је израсло у град кроз који сте пролазили. Неке старије куће још увек имају тамбур стуба уграђен у угао.

Та слојевитост је прави карактер места. Тераса ресторана почива на римском зиду. Продавница продаје наочаре за сунце поред византијског лука. Мачке спавају у хладу старих надгробних споменика. Неки посетиоци сматрају ово немарним. Други сматрају да је то искрено - место где су људи једноставно живели на истом тлу веома дуго. Обе реакције су оправдане. Град никада није третирао своје рушевине као недодирљиве, и то је делимично разлог зашто су рушевине уопште још увек овде.

Пре него што кренете, прошетајте до воде на самом крају полуострва. Седите на блок од упалог мермера и окрените се ка отвореном мору. Хоризонт изгледа баш као што је изгледао морнару који је доводио брод са житом у ову луку. Ветар је исти ветар. Иза вас, стубови држе свој комад исклесаног камена насупрот небу. Напред нема ничега осим воде и светлости. Останите минут без фотографисања. Онда пустите да вас звук града повуче назад.