Хатуша

Ветар је прва ствар коју приметите. Дува преко отворене падине без ичега што би га зауставило и носи мирис суве траве и тимијана. Негде доле, овчја звона куцају једно о друго. Овде нема зидова иза којих би се склонили, само ниске линије камена у трави и стеновити избојци који се уздижу кроз падину. Застаните мирно и ослушните тренутак. За престоницу, ово место је сада изузетно тихо.

Прилагодите своја очекивања у вези са величином. Ово није била компактна тврђава. Град се простирао преко стрмог, набораног предела, а његови одбрамбени зидови су се протезали неколико километара око њега. Кружни пут сада води посетиоце поред главних тачака, а шетња целом окружењем траје добар део дана. Оно што је сачувано су углавном темељи, капије и делови зидова. Горње спратове морате сами градити, у својој глави, успут.

Хетити су владали одавде током другог миленијума пре нове ере. На свом врхунцу били су једна од великих сила древног Блиског истока, поред Египта, Вавилона и Асирије. Водили су ратове у Сирији, потписивали уговоре, женили се у стране краљевске породице и водили педантан запис. Затим су толико потпуно нестали да су до модерног доба били познати углавном из неколико помена у хебрејској Библији и египатским текстовима.

Велики храм се налази у доњем граду и то је најлакши део локалитета за читање. Темељни блокови су огромни, а план складишта око централног дворишта је сачуван готово у потпуности. Унутар тих складишта стоје редови огромних глинених посуда удубљених у под, које су се користиле за жито, уље и вино. Храм је служио два бога заједно - богу олује на небу и богињи сунца града званог Арина.

Негде у области храма наћи ћете глатки зелени блок камена, грубо кубног облика, полиран на својим странама. Нико не зна чему је служио. Водичи га понекад називају каменом жеља, а посетиоци га додирују и окрећу се. Третирајте то као фолклор, а не као археологију. Оно што је сигурно јесте да камен није локалног порекла, што значи да га је неко намерно довукао овде, и само то га чини вредним паузе.

Попните се према горњем граду и стижете до Лавље капије. Два лава су уклесана директно у блокове капије, окренута ка споља, отворених уста. Њихова тела су само грубо обликована, али главе су детаљно урађене. Имајте на уму да је неколико скулптура на овом локалитету замењено копијама, док су оригинали премештени унутра ради заштите. Погледајте и земљу испод капије. Округли отвори за стубове врата су и даље усечени у праг.

Најзахтевнија структура налази се на највишој тачки, названој Јеркапи, што значи копнена капија. Овде су Хетити изградили вештачки бедем од набијене земље, споља обложен косим каменим слојем. Право кроз његову основу пролази камени тунел, дугачак отприлике седамдесет метара, који се сужава до тачке изнад главе где се блокови наслањају један на други. Прођите њиме. Температура пада док улазите, а светлост на другом крају је мали светли клин.

Тунел се често описује као тајни пут за бекство, али уопште није тајна - оба краја су широм отворена и могу се видети из даљине. Тренутно размишљање тежи церемонијалној функцији, можда за процесије. На врху бедема стајала је капија окружена резбареним сфингама. Једна од тих сфинги провела је око једног века у музеју у Берлину. Враћена је у Турску 2011. године и сада се налази у локалном музеју у селу испод.

Краљевска цитадела, Бујукале, заузима камени избочина на источној страни. Овде су пронађене архиве. Ископавачи су пронашли десетине хиљада глинених плочица, написаних клинастим писмом - клинастим ознакама утиснутим у влажну глину. Уговори, писма, молитве, закони, упутства за фестивале, земљишне доделе. Ватра је уништила зграде, а топлота је стврднула плочице и сачувала их. Хетитски запис је углавном опстао зато што је хетитска престоница изгорела.

Ево детаља који мења начин на који гледате на тло под ногама. Када су те плочице први пут проучаване, нико није могао да чита главни језик. Године 1915, чешки научник по имену Бедржих Хрозни утврдио је да хетитски језик припада индоевропској породици језика. Један траг била је реченица о једењу хлеба и пијењу воде, где је реч за воду веома личила на енглеску реч. Језик овог брда испоставио се као далеки сродник енглеског, немачког и грчког.

Још једна плочица из ових архива бележи мировни споразум између хетитског краља и египатског фараона, склопљен након битке код Кадеша у Сирији. И хетитска и египатска верзија су сачуване, што је реткост. Генерално се описује као најранији међународни мировни споразум за који су пронађени текстови са обе стране. Копија је изложена у седишту Уједињених нација у Њујорку.

Пре него што напустите подручје, возите се кратко до Јазиликаје. Две природне камене коморе се отварају са литице, а зидови су исклесани дугим поворкама богова који ходају једни према другима. Мушке фигуре са једне стране, женске са друге. У мањој комори краљ стоји испод руке бога много већег од њега. Кречњак је истрошен, али на слабом сунцу фигуре се јасно виде.

Око 1200. године пре нове ере овај град је испражњен и спаљен, као део ширег колапса који је истовремено срушио неколико држава широм источног Медитерана. Шта је то узроковано, још увек се расправља. Сада се поново осврните око себе. Трава, ветар, линије од камена, овце на далекој падини. Царство које је преговарало са фараонима којима је управљано са ове тачне падине, а данас можете чути само једну пчелу како пролеће. Тај контраст је цела посета.