Афродизијас

Прво што приметите је тишина. Листови тополе се окрећу на поветарцу. Негде трактор зуји, далеко, а мермер тихо светлуца дуж пута - бели, сиви и плаво-сиви, где год да погледате. Афродизијада се налази на високој висоравни, окружена планинама, далеко од приобалне гужве. Древни градови ретко су овако мирни. Прошетајте неколико корака и камен почиње да се представља: канелирани стубови, резбарена слова, лице које гледа из фриза. Овај град су створили вајари и никада вам не дозвољава да га заборавите.

Град је добио име по Афродити, богињи љубави, али богиња која се овде обожавала била је старија и чуднија од познате грчке. Почела је као локална анадолска богиња мајка и временом се полако стопила са Афродитом. Њена култна статуа није носила лепршаве хаљине. Носила је круту, омотачну одећу прекривену тракама резбарених фигура - сунца, месеца и митолошких сцена. Ходочасници су путовали на велике удаљености до њеног светилишта, а светилиште је дало име овом граду.

Геологија објашњава скоро све остало. На око два километра од места где стојите, брда чувају каменоломе финог мермера у белој и плаво-сивој боји. Са бескрајним материјалом на дохват руке, Афродизијада је обучавала вајаре на начин на који су други градови обучавали војнике. Школа резбарења је овде цветала вековима. Потписи афродизијанских вајара пронађени су на статуама широм римског света, од Грчке до Италије. Вештина обраде мермера била је извозна индустрија овог града, а цареви су били међу муштеријама.

Савремени свет је скоро све ово пропустио. Године 1958, турски фотограф Ара Гулер се враћао са задатка и изгубио се. Завршио је у селу званом Гејре, где су међу рушевинама живели фармери. Фотографисао је мушкарце како пију чај поред древних стубова и играју карте на палим капителима. Слике су обишле свет, а научници су то приметили. Погрешно скретање на сеоском путу поново је представило изгубљени град двадесетом веку.

Човек који је одговорио на позив био је Кенан Ерим, турски археолог који ради са Универзитетом у Њујорку. Почео је са ископавањима 1961. године и посветио је остатак свог живота овом граду - буквално. Радио је овде сваке сезоне до своје смрти 1990. године, и сахрањен је на том месту, поред монументалне капије. Током истих деценија, село Гејр је постепено померано на кратку удаљеност, како би се древни град могао вратити на светлост.

Та капија, Тетрапилон, најбољи је увод у локални укус. Изграђена у другом веку, означавала је прилаз светилишту Афродите. Њени стубови долазе у кластерима, а неколико њих је жлебљено у спиралама, што је мало који град покушао. Изнад њих се налазе резбарени забати испуњени орнаментима. Капија се давно срушила, али је тим за ископавање поново подигао од оригиналних блокова. Станите испод ње и видећете шта је град вајара радио из забаве.

Сада пронађите Себастион, велико изненађење локалитета. Била је то процесијска авенија окружена тремовима високим три спрата, изграђена у првом веку и посвећена заједнички Афродити и римским царевима. Мермерни рељефни панели прекривали су горње нивое – цареви приказани као богови и хероји, грчки митови и персонификоване нације, десетине сцена укупно. Многи панели су сачувани, а најбољи су изложени у музеју. Замислите да ходате овим ходником са резбареним фигурама које се уздижу са обе стране.

На северној ивици локалитета чека стадион, и можда је најбоље очуван у античком свету. Простире се на око двеста седамдесет метара, са заобљеним крајевима и седиштима за око тридесет хиљада људи. Спортисти су се овде такмичили у трчању, рвању и боксу. У каснијим вековима, део је прилагођен за гладијаторске спектакле. Попните се неколико редова и седите. Седишта су оригинална, а тишина у дугачком овалу је изванредна.

Сам храм Афродите имао је други живот. Око петог века, хришћани су претворили пагански храм у велику базиличну цркву. Уместо да га сруше, градитељи су раставили стубове храма и преместили их како би обликовали дужу дворану. Четрнаест стубова и даље стоји. Резултат збуњује посетиоце који први пут долазе, и то је пријатно – гледате храм окренут наопачке. Богиња је отишла, скупштина се променила, а мермер је једноставно наставио даље.

Оставите време за музеј близу улаза. У њему се налази култна статуа Афродите, израњавана, али препознатљива, заједно са портретним главама, саркофазима и рељефима из Себастиона. Пажљиво потражите недовршене комаде и вежбајте резбарије из радионица вајара. Они приказују трагове длета ученика који уче занат. Мало који музеј вам омогућава да корак по корак гледате како је камени блок постао римски сенатор или бог.

Признање је долазило полако, а затим у потпуности. Године 2017, УНЕСКО је додао Афродизију на листу светске баштине, а на листу је уврстио и древне каменоломе – ретка част која третира сирови камен и завршени град као једну причу. Поред познатих споменика, прошетајте до куће већа са мермерним седиштима и великим купатилима. Између њих расту нар и тополе. Плато се обрађује око рушевина као и увек.

Пре него што кренете, зауставите се код било ког блока резбареног мермера и пратите једну линију погледом — увојак косе, лист акантуса, слово на грчком. Неко је стајао овде, на овом светлу, и пресекао ту линију чврстом руком. Планине око вас се нису промениле од тада. Трактор и даље зуји негде иза топола. На тренутак, растојање између јутра тог резбара и вашег делује веома мало. Понесите то са собом до капије.