Галипољско полуострво

Егејско море је овде ретко када бучно. Таласи се у спором ритму преклапају о уске шљунчане плаже, ветар се креће кроз борове, а галебови прелазе између ртова. То је тиха, лепа обала - ниска зелена брда, бистра вода, мале увале. То је најтеже задржати у глави. Године 1915, ово полуострво је било једно од најнасилнијих места на земљи. Мир око вас је последица једне од најжешћих кампања Првог светског рата.

Галипољско полуострво - Гелиболу на турском - чини европску обалу Дарданела, уског мореуза који повезује Егејско море са Истанбулом и Црним морем. Године 1915, та географија га је учинила метом. Британија и Француска, у рату са Османским царством, желеле су да форсирају мореуз, стигну до османске престонице и отворе пут снабдевања свом савезнику Русији. План је обећавао да ће скратити рат. Уместо тога, произвео је кампању од скоро девет месеци - и никаквог пробоја.

Први покушај је дошао морем. Дана 18. марта 1915. године, савезничка флота бојних бродова ушла је у мореуз како би ућуткала османске тврђаве. Мине и обалски топови су их зауставили — неколико бојних бродова је потопљено или оштећено у једном дану. Турска памти 18. март као дан поморске победе код Чанакалеа, а мали минополагач Нусрет, који је поставио одлучујућу линију мина, поштује се до данас. Након поморског неуспеха, савезници су одлучили да искрцају трупе и заузму полуострво пешке.

Искрцавање се догодило 25. априла 1915. године — код рта Хелес на врху полуострва, и даље на север у ували која је ускоро постала позната као Анзак. Анзак је означавао Аустралијски и Новозеландски армијски корпус, а за те две младе нације датум је постао трајан — 25. април се и даље сваке године обележава као Дан Анзака. Терен се борио против освајача од првог сата: уске плаже поткрепљене стрмим гребенима и јаругама, брањене одозго. Линије фронта формиране су у тим првим данима и једва су се померале до краја кампање.

На гребенима изнад увале Анзак, османски пуковник по имену Мустафа Кемал повео је свој 57. пук у контранападе који су држали узвишења. Његово наређење тог дана постало је легендарно у Турској због своје отворености по питању жртвовања, а пук се борио док није скоро потпуно уништен. Споменик 57. пуку сада стоји на бојном пољу. Кемал је преживео Галипоље, прошао кроз рат који је уследио, а касније је основао Турску Републику, узевши име Ататурк. Његов пут ка вођењу нације почео је на овим брдима.

Борбе су се сместиле у ровове, на местима удаљеним само неколико метара. На положајима дуж линије Анзак, војници су могли да бацају гранате у супротни ров - а у тишим периодима, понекад су уместо тога бацали конзерве хране и дувана. Кратко примирје у мају 1915. године омогућило је обема странама да сахране своје мртве између линија, а неки људи су га напустили са промењеним погледом на непријатеља. То чудно поштовање постало је једно од наслеђа кампање. Зато се турске, аустралијске и новозеландске церемоније овде често одржавају заједно.

У августу 1915. године, савезници су покушали да прекину ћорсокак новим искрцавањем у заливу Сувла и нападима на висине - код Лоун Пајна, Нека и Чунук Баира. Новозеландске трупе су накратко држале врх Чунук Баира, један од ретких тренутака када су савезнички војници гледали доле на мореуз који је био циљ целе кампање. Османски контранапади, поново предвођени Мустафом Кемалом, повратили су брдо. Офанзиве су пропале са огромним губицима на обе стране. После августа, нико се више није пробио.

Битка је била само део искушења. Лето је донело врућину, муве и болести које су се шириле кроз ровове; вода на савезничкој страни је била оскудна и допремљена је. Крајем новембра донела је поплаву, а затим и мећаву која је убила људе у рововима. Османски војници су издржали исто тло и исто време. Болест и изложеност однели су велики део губитака кампање - укупно, две стране су заједно избројале стотине хиљада погинулих и рањених.

Крај је био најбоље вођена операција кампање. У децембру 1915. и јануару 1916. године, савезници су евакуисали полуострво у фазама, ноћу, под разрађеном обманом - укључујући пушке опремљене да саме пуцају са теговима који капљу воду, како би убедили браниоце да су ровови још увек пуни. Повлачење је завршено са изузетно мало жртава. За Турску, кампања је запечатила велику одбрамбену победу. За савезнике, то је постала трајна лекција о храбрости утрошеној на погрешан план.

Данас је полуострво меморијални пејзаж. Десетине гробља и споменика леже међу боровима - малих, беспрекорних и тихих. Близу јужног врха залива Морто налази се Споменик мученицима Чанакале, огроман споменик са четири стуба у част османских војника који су овде погинули. Лоун Пајн носи аустралијски споменик, Чунук Баир новозеландски. У ували Анзак, службе у зору сваког 25. априла привлаче хиљаде посетилаца који стижу у мраку и заједно чекају прву светлост.

У близини залива Анзак налази се споменик уклесан речима утехе упућеним мајкама страних војника — говорећи им да су њихови синови, сахрањени на овом тлу, у миру у пријатељској земљи. Речи се приписују Ататурку 1930-их, а историчари расправљају о њиховом тачном пореклу. Али осећај одговара начину на који се одржава цело полуострво. Гробља свих народа се одржавају са једнаком пажњом, а посетиоци из Турске, Аустралије и Новог Зеланда овде тугују један поред другог.

Где год да стојите — плажа, гребен, травњак гробља — одвојите тренутак без коментара. Прочитајте неколико надгробних споменика и обратите пажњу на године. Погледајте само тло: колико су стрме падине, колико су изложене. Затим поново ослушните обичне звуке — ветар у боровима, таласе на обали. То су исти звуци које су војници чули у тихим сатима између бомбардовања. Прошло је више од једног века. Земља је поново позеленела, а сама тишина је сада споменик. Ви сте део његовог очувања.