Кизкалеси

Станите на водену линију и гледајте право напоље. Замак се налази на малом острву, на краткој удаљености од обале, његови зидови се уздижу директно из мора, без плаже и пристаништа испод њих. Вода између вас и њега је плитка, топла и веома бистра, и креће се у спорим тиркизним тракама по бледом песку. Галебови дозивају са кула. Таласи ударају о подножје зидова уз шупљи звук који можете чути са обале.

Назив на турском значи девојачки замак. Неколико места у Турској носи то име, зато будите јасни на који гледате. Ово је морски замак на медитеранској обали источно од Мерсина, а не мала кула у Босфору у Истанбулу. Овде тврђава испуњава цело острво. Њени зидови прате облик стене, са округлим и квадратним кулама распоређеним дуж њих, а море допире до каменог зида са сваке стране.

Сада се окрените и погледајте дуж обале. Постоји други замак, на копну, удаљен само неколико стотина метара. Два су изграђена као пар и функционисала су као један систем, чувајући луку између себе. Локални извори кажу да је некада преко празнине пролазио насип или ланац. Било да је то тачно или не, намера је очигледна са места где стојите. Ништа није могло да уђе у овај залив без проласка између два сета зидова.

У антици ово место се звало Корикус и била је прометна лука. Бродови су товарили робу допремљену са унутрашње висоравни кроз планинске превоје иза обале. Један извоз је учинио име познатим надалеко. Римски писци су хвалили шафран који се гајио у овом крају, сакупљен од цветова крокуса на каменитом тлу изнад града. Шафран је био скуп, лаган за ношење и лак за продају. Мала количина је плаћала дуго путовање.

Замкови које видите добили су свој садашњи облик у средњем веку. Византијски команданти су утврдили локалитет, а касније су га држали јерменски владари Киликијског краљевства. То краљевство су формирали Јермени који су се преселили на југ у ове планине и изградили државу дуж ове обале. Крсташке флоте су свратиле овде. Касније су турски бејлици, а затим и Османлије, преузели контролу. Зидање камена то показује. Блокови веома различитих величина и периода су уграђени у исте зидове.

Постоји легенда везана за острво, и сви овде је знају. Предање каже да је једног владара упозорио врачар да ће му ћерка умрети од уједа змије. Да би је заштитио, саградио је замак на острву где је ниједна змија није могла дохватити. Касније јој је са копна донета корпа са воћем. У њој је била сакривена змија. Прича постоји у многим верзијама дуж ове обале и више је фолклор него запис.

Излазак на острво је део искуства. Јаки пливачи прелазе са плаже, а мали чамци лети путују за све остале. Унутра, замак је без крова и отворен је према небу. Трава и чичак расту између палих блокова. Можете се пењати на делове зида и пешачити деловима круга. Одатле копно изгледа близу и ниско, а разлика између безбедног острва и обичне плаже постаје веома јасна.

Замак на копну узвраћа спорији поглед. Његови зидови су делимично изграђени од поново коришћеног древног материјала, а доказе можете уочити без икакве обуке. Стубови леже бочно у зиду попут балвана. Резбарени блокови су окренути наопачке. Унутар ограђеног простора постоје трагови капела и капија са излизаним праговима. Средњовековни градитељи овде нису били лењи. Тесани камен је био скуп, а рушевине римског града поред био је најјефтинији каменолом који је био доступан.

Прошетајте или се возите мало у унутрашњост и наћи ћете древно гробље. Стотине гробница су уклесане у равном кречњаку, заједно са каменим саркофазима који стоје у жбуњу. Неке носе резбарене рељефе људи сахрањених у њима, приказаних у свакодневној одећи, повремено са алатима свог заната. Други имају грчке натписе који су готово глатко истрошени. То је велико, тихо, ненасељено место и даје бољи утисак о становништву овде него замкови.

Ова обала има више кречњачких изненађења у близини. Недалеко су две огромне вртаче, настале тамо где су се урушили кровови пећина, локално познате као Рај и Пакао. Дугачко степениште води до веће, где се на дну налази рушевина капеле. Још једна урушена долина даље држи остатке древног града на свом ободу. Ако имате пола дана, ова места се природно повезују са замковима у једну руту.

Модерно село је мало и сезонски настројено. Лети се плажа пуни породицама из Мерсина и Адане које беже од врућине у унутрашњости, а чајне баште су окренуте ка острву тако да сви вечерају гледајући у тврђаву. Зими је готово празно, а замак стоји тамо по сивом времену, а нико га не посматра. Обе верзије вреди видети. Друга вам показује како је острво изгледало већи део свог постојања.

Пре него што кренете, седите на песак на месту где је вода најближа острву и престаните да причате на минут. Гледајте како таласи допиру до подножја тих зидова, изнова и изнова, тачно као што су то чинили сваког дана откако је постављено камење. Нико није живео тамо веома дуго. Море то није приметило. Осетите топли песак под рукама, затим устаните и вратите се уз обалу.