Ефес

Мермер под ногама је полиран и благо клизав. Две хиљаде година стопала су изгладиле површину улице, а после кише постаје заиста издајничка. Усред дана светлост се одбија од ње, и цела авенија блиста бело. Цикаде одржавају сталан звук са борова на падини. Негде испред група прати водича, а њихови гласови чудно одјекују између стојећих зидина. Ефес је гласан, светао и тврд под ногама.

Ово је био један од највећих градова римског истока. Процене његовог становништва варирају, а археолози су пажљиви са њима, али град се сврставао међу највеће у царству. Имао је луку, позориште за десетине хиљада људи, поплочане и колонадиране улице, јавне тоалете, купатила, фонтане и библиотеку. Већина онога кроз шта данас пролазите је римског порекла, иако је локалитет већ тада био стар и насељен вековима.

Целсова библиотека је зграда на свакој фотографији и заслужује пажњу. Изграђена је почетком другог века, а финансирао је изградњу Гај Јулије Аквила у част свог оца, Целзуса, римског гувернера ове провинције. Оно што видите је фасада - два спрата стубова, са статуама у нишама између њих. Унутрашњост је била једна дворана са удубљењима за складиштење свитака. Двоструки зид је држао влагу даље од књига.

Два детаља чине ову зграду необичном. Прво, Целзус је сахрањен унутра, у гробу испод пода. Сахрана унутар градских зидина обично није била дозвољена, тако да је ово био значајан изузетак. Друго, фасада је део визуелног инжењерства. Централни стубови су већи од оних на ивицама, а основа се благо закривљује навише у средини. Ефекат чини да зграда изгледа шире и величанственије од свог стварног облика.

Фасада коју гледате је поново састављена. Срушила се давно, вероватно у земљотресу, а делови су вековима лежали на гомили. Аустријски археолози су је обновили током 1970-их користећи оригиналне блокове. Метода се назива анастилоза и омогућава да се само отпали оригинални материјал врати на место. Статуе у нишама су копије. Оригинали су отишли у Беч много година раније и тамо се налазе у музеју.

Узбрдо од луке налази се Велико позориште, усечено у падину брда. Веома је велико. Обично се наводи да је капацитет седења око 25.000 људи, и чак и стојећи на дну можете осетити размере. Попните се делимично и окрените се. Прави пут испод иде на запад према ономе што је некада била лука. Бродови су се тамо истоваривали, а путници су пешачили овом улицом директно у град.

Позориште се појављује у Новом завету. Књига Дела апостолска описује немире у Ефесу у којима су учествовали сребрнари који су правили мале сребрне светиње богиње Артемиде. Они су се противили Павловом проповедању, тврдећи да то угрожава њихов занат, и гомила се окупила у позоришту. Шта год да закључите о овом извештају, он указује на нешто стварно. Култ Артемиде овде је био велика и профитабилна индустрија, са радионицама, ходочасницима и сувенирима.

Сам храм је велика одсуство. Стајао је на равном тлу близу модерног Селчука, а древни писци су га убрајали међу седам чуда. Обновљен је више пута и коначно је престао да се користи. Данас је то место мочварно поље са једним стубом који стоји, састављеним од раштрканих бубњева, често са гнездом роде на врху. Идите свакако. Контраст између репутације и остатака је цела поента посете.

За куће у низу потребна је посебна карта, а они је враћају. То су биле куће богатих породица, изграђене у брду у блоковима, једна изнад друге. Унутра се налазе мозаични подови, осликани зидови са панелима црвене и жуте боје, мермерне облоге, дворишта и канали за грејање испод подова. Модерни кров покрива цео комплекс, а систем подигнутих стаза вам омогућава да погледате доле у собе. Осликани малтер је овде изненађење.

Ситнице носе свакодневницу. Постоји јавни тоалет са дугачком клупом од камених седишта и каналом текуће воде испод. Табле за игру су урезане у плоче за поплочавање где су људи чекали. Подови продавница дуж мермерне улице чувају делове мозаика. На једном камену за поплочавање налази се уклесан отисак стопала поред женске главе, често објашњен посетиоцима као реклама за бордел. Третирајте ту причу као фолклор, а не као утврђену чињеницу.

Најзначајнија чињеница о Ефесу је невидљива. Град је зависио од своје луке, а река која је хранила залив носила је муљ. Вековима се обала померала на запад. Багеровање је покушавано више пута, али није успело да прати темпо. Бродови су престали да долазе. Данас је море удаљено неколико километара, а стара лука је пољопривредно земљиште. Град може бити добро управљан, добро изграђен и добро повезан, а ипак губити у односу на реку која носи блато.

Темпирајте своју посету у односу на аутобусе. Крузери пристају у Кушадасију, а велике групе стижу средином јутра и одлазе рано поподне. Пре и после тог прозора локација је много мирнија. Две капије служе рушевинама, горња и доња, а таксији возе између њих. Улазак на врху значи ходање низбрдо кроз цео град и завршетак близу позоришта, што је лакши правац по врућини.

Ефес се није завршио са Римом. Град је наставио да буде под византијском влашћу, а хришћанство га је преобликовало. Велика црква повезана са Девицом Маријом стоји близу луке. На брду у Селчуку налазе се остаци базилике Светог Јована, изграђене над гробом који се традиционално идентификује као апостолски, са замком изнад њега и џамијом испод. Локација се мењала дуго након што су римске улице постављене.

Вратите се назад према библиотеци на крају. Пронађите мермерну улицу и погледајте трагове точкова усечене у плочник. Кола су их правила, један по један терет, генерацијама. Затим погледајте своја стопала на истом камену. Ефес није рушевина коју треба замишљати. Површине су оригиналне. Свака углачана закрпа испод ваших ципела је направљена од стране некога ко је ишао негде, обичног дана, са нечим за ношење.