Кућа Девице Марије

Пут се пење кроз борову шуму до овог места, а ваздух одржава хладноћу успона. Налазите се високо на шумовитом брду изнад рушевина Ефеса, брда одавно познатог као планина Славуј. Птице непрестано цвркућу у гранама. Вода тече негде испод терасе. Сама кућа је мала, изграђена од грубог смеђег камена, са једним ниским вратима и звоном поред њих. Људи овде тихо говоре, а да их нико не пита. Место учи сопственом гласноћом.

Традиција везана за ову кућу лако се испричава. Хришћански списи бележе да је Исус, умирући на крсту, поверио своју мајку Марију вољеном ученику. Рано хришћанско сећање повезивало је тог ученика, Јована, са Ефесом, где се веровало да је живео и умро. Из те две нити израсло је веровање. Да је Марија дошла у Ефес под Јовановом бригом и да је провела своје последње године у малој кући на овом брду, далеко од града испод.

Вреди јасно рећи шта се зна и шта се верује. Ниједан древни текст не помиње ову падину. Стара ривалска традиција смешта крај Маријиног живота у Јерусалим, где се такође поштује гробница. Католичка црква никада није издала званичну пресуду којом се ова кућа проглашава аутентичном. Оно што је Црква урадила јесте да се према светилишту односи са поштовањем, благосиља своја ходочашћа и шаље три папе овде да се моле. Веровање и докази седе један поред другог на овој тераси, а светилиште се не претвара да је другачије.

Модерна прича почиње, изненађујуће, у болесничкој соби у Немачкој. Ана Катарина Емерих, августинска монахиња прикована за кревет која никада није путовала, описала је детаљне визије Маријиног последњег дома у близини Ефеса. Камена кућа на брду, њен распоред, удаљеност од града. Писац Клеменс Брентано је забележио визије, а оне су објављене у годинама након њене смрти 1824. Деценијама је извештај остао само књига међу књигама.

Затим, 1891. године, свештеници из Измира одлучили су да испробају књигу на терену. Експедиција коју су предводили оци лазаристи претраживала је ова брда са текстом у руци. Пронашли су рушевине мале камене грађевине која одговара описаној локацији, са извором у близини. Пронашли су и нешто друго. Православни хришћански сељани из Ширинца, у долини иза, већ су сваког августа одржавали ходочашће на ово место, називајући га Панаја Капулу, врата Свесвете. Откриће је, делимично, било поновно откривање локалног сећања.

Археолози који су испитали локалитет проценили су да видљиви зидови стоје на много старијим темељима, са неким материјалом који сеже до првих векова хришћанске ере. Зграда у коју данас улазите је обновљена капела, поново изграђена изнад тог старог камења у двадесетом веку. Унутра потражите обојену црвену линију која иде дуж доњих зидова. Испод линије, зидање је оригинално, пронађено на месту. Изнад ње, рестаурација. То је необично искрено архитектонско дело.

Папске посете су документована историја. Папа Павле VI се овде молио 1967. године, први папа који је то учинио. Јован Павле Други је служио мису у светилишту 1979. године. Бенедикт Шеснаести је служио мису на овој тераси 2006. године, пре него што се гомила раширила међу дрвећем. Шта год археологија коначно докаже или никада не докаже, светилиште је ушло у побожни живот Католичке цркве на највишем нивоу, а посете су трајно обележиле брдо.

Ово је такође муслиманско место молитве, што изненађује неке посетиоце. Марија, која се на турском зове Мерјем, поштује се у исламу као мајка пророка Исуса, а цело поглавље Курана носи њено име. У Курану се помиње по имену чешће него у Новом завету. Муслимански посетиоци долазе овде да траже њено заступништво, посебно за децу и здравље. Ужурбаним данима, ред испред капеле садржи неколико вера одједном, без церемоније око тога.

Унутра, капела је једна мала соба, тамна и једноставна, са олтаром и статуом Марије у апсидној ниши. Светлост свећа чини већи део декорације. Посетиоци пролазе у спором низу, неки се моле, неки једноставно гледају. Мања споредна соба се традиционално повезује са Маријиним местом за спавање. Без фотографија, без буке, највише минут или два. Многи људи касније кажу да их је сама малоћа дирнула.

Испод капеле, славине уграђене у камени зид теку водом из извора, а ходочасници свих врста стоје у реду да пију и пуне флаше. У близини се протеже зид жеља, оквир прекривен хиљадама замршених комадића, папирних салвета, трака и марамица, од којих свака носи нечију наду у мастилу или у сећању. Обичај је заједнички свим религијама у овом делу света. Прочитајте неколико ако је писмо окренуто ка споља. То је права књига гостију светишта.

Светиште води живи календар. Миса се редовно служи у капели, а сваке године 15. августа, на празник Успења, ходочасници се овде окупљају у великом броју, настављајући августовско ходочашће које су сељани Ширинце одржавали много пре него што је место постало познато. Ефес испод додаје своју тежину причи. Године 431, сабор ране Цркве састао се у том граду и потврдио Марији титулу Богородице, у цркви која је носила њено име.

Пре него што кренете, одвојите се од реда и станите испод маслина на ивици терасе. Светлост продире кроз лишће у малим покретним деловима. Негде иза вас, славине теку, а шума наставља свој уобичајени посао. Без обзира да ли сте дошли као ходочасник, историчар или путник који испуњава поподне, брдо свима нуди иста два дара. Хладан ваздух и дуг тренутак тишине. Понесите обоје са собом низ планину.