Острво Акдамар и црква

Мотор чамца се смирује до тихог тутњања, и чујете како вода удара о труп. Ветар са језера Ван носи минерални мирис, благо сапунаст, готово као мокра креда. Испред, мало острво се издиже из веома плаве воде, његова обала бледа од сувог камена. Бадемови држе падину у растреситим зеленим редовима. На највишем месту стоји компактна камена црква, топло црвено-смеђа на сунцу. Из воде изгледа мала. Тај утисак неће трајати.

Ступите на мол и звук се мења. Галебови зову, а сува трава се помера на ветру. Стаза се пење поред бадема и пистаћа, а у пролеће је земља прекривена бледоружичастим цветовима. Гуштери трче по врућем камењу. Тада се црква појављује у потпуности, и ви успорите, а да се нисте одлучили. Њени зидови су прекривени резбареним фигурама - људима, животињама, целим сценама - уклесаним у површину са сваке стране. Готово ниједан раван простор није остао празан.

Ово је јерменска црква Светог Крста. Изграђена је почетком десетог века, између 915. и 921. године, за Гагика Првог, јерменског краља који је владао регионом Васпуракан са овог језера. Његов архитекта је био монах по имену Мануел. Зграда је прво служила као дворска црква, а касније је постала центар манастира. Камен је црвенкаста вулканска стена вађена у близини. Зато зидови постају наранџасти у каснопоподневном светлу.

Полако прошетајте споља и читајте је као сликовницу. На једном зиду, мали Давид замахује праћком на великог оклопљеног Голијата. На другом месту, Јона улази у уста морског створења и поново излази на другом панелу. Адам и Ева стоје поред дрвета. Данило мирно седи међу лавовима. Резбари дубоко секу, тако да фигуре и даље држе сенку након више од хиљаду година отвореног времена.

Изнад фигура протеже се трака винове лозе. Пратите је и пронаћи ћете читав радни свет. Људи беру грожђе. Медвед се пење. Зечеви, лисице и јелени се крећу кроз лишће. Лав обара бика. Постоје ловци на коњима и животиње које делују локално, а не симболично. Нико ово није клесао у журби. Неко је желео да људи краљевства виде себе и своја поља споља на цркви свог краља.

Унутра, температура пада за неколико степени. План је компактан - облик крста под високом конусном куполом, са само неколико уских прозора. Боја је опстала у мрљама на горњим зидовима и у куполи. Можете разазнати ореоле, хаљине и фрагменте лица из јеванђеоских сцена. Већи део је избледео до тупо црвено-смеђе боје. Станите у средину и гледајте право горе. Купола чини да ова мала соба изгледа много виша него што јесте.

Црква није стајала сама. Вековима је око ње растао манастир, са звоником који је касније додат уз западну страну, плус капеле, монашке ћелије и школа. Трагови тих зграда су и даље на земљи око вас - темељи, ниски зидови, излизане степенице. Монаси су овде живели у малом броју, преписивали и чували рукописе. Ношење залиха преко језера био је обичан посао. Зими је прелазак постајао опасан, а понекад је острво било одсечено недељама.

Живот манастира је завршен 1915. године. Током Првог светског рата јерменско становништво овог региона је депортовано и убијено, а заједница која је користила ову цркву хиљаду година је нестала. Зграда је деценијама стајала празна. Изгубила је намештај, а делови околних структура су се срушили. Током већег дела двадесетог века, људи су долазили само повремено, рибарским чамцима. Та дуга тишина је део онога у чему сада стојите.

Рестаураторски радови су почели 2005. године, а црква је поново отворена 2007. године као музеј. Радници су очистили рељефе, поправили кров и поново учврстили зидове. Године 2010. на куполи је подигнут крст, а овде је први пут после много година одржана литургија. Од тада се служба обично одржава једном годишње, у септембру. Јермени из Турске и иностранства путују овде због ње. Тих дана острво је препуно и бучно.

Сада погледајте назад на воду. Језеро Ван није обично језеро. Нема излаз на море, а његова вода је алкална и пуна растворене соде. Људи су га овде некада користили директно за прање одеће, без сапуна. Та хемија значи да скоро ниједна риба не може да преживи у њему. Једна врста се сналази, мала сребрнаста риба која сваког пролећа плива уз слатководне потоке да би се мрестила. Дубокоплава боја коју гледате потиче од исте необичне воде.

Скрените на југ и видећете планине, које често држе снег на вишим врховима до раног лета. Копнени мол у Гевашу је на краткој удаљености. Чамци обично чекају док не добију довољно путника, тако да је време вашег повратка флексибилно, а не фиксно. На острву има мало хлада иза дрвећа и нема продавница било које величине, зато понесите воду са собом. Пронађите стену на мирнијој страни, где се тло стрмо спушта ка језеру.

Пре него што кренете, ставите руку равно на зид. Камен је топао и благо храпав, а резбарене ивице су мекше него што су некада биле. Ветар, киша и хиљаду зима су то учинили. Ослушните тренутак - вода, ветар, птице и гласови негде иза вас. Ова зграда је била краљевска капела, манастир, празна љуштура и музеј. Тренутно је то једноставно место где стојите, на малом острву, у веома плавом језеру.