Древни град Мира

Стижете кроз море пластике. Модерни Демре је град пластеника - хиљаде њих, светлуцају до хоризонта, узгајајући парадајз за пола Турске. Затим се пут завршава код сиве литице, а пластично доба нестаје. Стена испред вас је исклесана од врха до дна вратима, стубовима и тремовима - вертикални град гробница, наслаганих попут станова за мртве. Голубови излећу из отвора. Ефекат прекида разговор.

Ово је Мира, један од великих градова Ликије - древног поморског региона ове обале. У свом процвату била је међу водећим члановима Ликијске лиге, а у византијским вековима се уздигла и постала главни град региона. Већи део града и даље лежи закопан под метрима речног муља, испод пластеника које сте управо прошли. Оно што је ископано - гробнице и позориште - само по себи би оправдало путовање.

Приближите се гробницама и проучите резбарије. Ово нису апстрактни споменици. То су портрети кућа - камене копије дрвених кућа у којима су Ликијци заправо живели, са гредама на крајевима, гредама и клиновима, све верно репродуковано у стени. Неке имају уклесане тремове и рељефе породица које су почивале унутра. Ликијци су својим мртвима дали трајне верзије кућа које су познавали. Као домаћа архитектура, гробнице су надживеле сваки оригинал.

Зашто тако високо на литици? Нико не може са сигурношћу рећи. Једно старо веровање каже да су крилати духови носили мртве у загробни живот, па су гробнице чекале близу неба. Узмите то као верно преношено предање. Оно што је документовано јесте да су рани путници пронашли трагове црвене, плаве и жуте боје на овим фасадама - литица је некада била обојени град. Време га је од тада вратило у сиву боју, са најслабијим наговештајима пигмента.

Поред литице простире се позориште, једно од највећих у Ликији. Попните се његовим степеницама и ходницима и налазите се унутар озбиљног римског инжењерства - сводних пролаза, нивоа седишта и зграде позорнице чији резбарени блокови леже попут делова слагалице. Потражите позоришне маске исклесане у рељефу на палом камењу – комична и трагична лица која су некада красила сцену, а сада почивају у трави у висини очију.

Позориште такође бележи катастрофе и опоравак. Године 141, велики земљотрес је уништио градове широм Ликије, међу којима је и ово позориште. Богати Ликијац по имену Опрамоа, познат по својим донацијама, помогао је у финансирању обнове овде и широм региона. Седишта на која се пењете су, делом, производ једног од великих античких чинова филантропије. Испоставља се да је доброчинство стара навика у Мири – а њен најпознатији практичар тек долази.

У четвртом веку, епископ овог града био је човек по имену Никола. Бринуо се о морнарима, сиромашнима и деци, а приче о његовом тајном даривању прошириле су се хришћанским светом – новчићи су тихо остављани, мирази обезбеђивани ноћу. Те приче, препричаване и везене вековима, путовале су кроз Европу, мењале одећу и климу и постале Деда Мраз. Весела фигура децембра прати његову папирологију до епископа који је ходао овим тлом.

Његова црква се налази у граду Демре, на краткој вожњи од рушевина. Црква Светог Николе је византијска грађевина на ранијим темељима, са сводним пролазима, фрагментима зидног сликарства и подним мозаицима у геометријским узорцима. Сломљени саркофаг се тамо традиционално приказује као његова гробница. Ходочасници, посебно из православних земаља, долазе током целе године, а децембарске службе привлаче мноштво људи. Осветљење је пригушено, а атмосфера искрена – спустите глас и не журите.

Сам светац није остао. Године 1087, морнари из италијанске луке Бари су опљачкали цркву и однели већину моштију кући, где се оне и даље налазе. Бари је за њих саградио базилику и још увек слави њихов долазак сваког маја. Мира је сачувала причу, цркву и празан гроб – и, многи овде би рекли, то је био већи пример за човека.

Мира је такође заслужила стих у Светом писму. Дела апостолска бележе да је Павле, путујући као заробљеник у Рим, променио брод у Мириној луци. Та лука, Андријаке, налази се неколико километара даље, а њене рушевине вреде обиласка – кејеви, складишта и масивна камена житница изграђена под царем Хадријаном. Житница сада крије музеј ликијске цивилизације, тако да се у житницама налазе експонати тамо где су некада биле залихе хлеба за флоту.

Дајте локалитету сат времена без журбе. Јутарња светлост благо пада на гробну литицу, а позориште држи хлад до поднева. Роде и врапци се гнезде у рушевинама. Испред капије, тезге продају сок од поморанџе и, неизбежно, сувенире Деда Мраза поред реплика ликијских гробница – чудан малопродајни резиме две хиљаде година. Поморанџе су, барем, локалне и одличне.

Археологија овде игра дугу игру. Ископавања су открила да град лежи изузетно нетакнут испод свог покривача од муља – на местима дубоког неколико метара – укључујући и малу византијску капелу откривену са зидним сликама које су још увек на месту. Свака сезона ископавања мало више одваја план. Мештани се шале да половина Мире још увек спава испод пластеника са парадајзом, и шала се испоставила тачном. Оно кроз шта данас пролазите је делић онога што вас чека испод поља.

Пре него што кренете, поново станите између литице и позоришта и пустите да се слојеви слегну. Поморски народ је клесао куће за своје мртве. Догодио се земљотрес и богат човек је обновио. Један бискуп је тајно попустио и постао легенда у црвеном. Морнари су украли свеца, муљ је закопао капител, а фармери су посадили парадајз преко рушевина. Мира је све то упила и наставила даље — и вечерас ће њени стакленици тихо светлети над улицама које још увек спавају под земљом.