Чаталхојук

Ветар вас први стиже. Овде га ништа не може зауставити — равна равница у свим правцима, ниске хумке, сува трава и прашина која вам нађе зубе у року од неколико минута. Шеве певају са стрништа. Под вашим ногама земља је бледа, испуцала глина, и крцка. Два велика склоништа стоје изнад ископаних подручја, а унутра светлост постаје мека и сива. Температура пада. Бука ветра постаје зујање о кров.

Погледајте саму хумку пре него што погледате било шта унутар ње. Уздиже се можда двадесет метара изнад равнице, дугачак ниски вал земље. Нико је није намерно нагомилао. Направљена је скоро у потпуности од срушених кућа. Људи су градили од цигле од блата, живели у кући генерацију или две, затрпавали је и градили нову кућу директно на врху. Радите то више од хиљаду година и град се полако уздиже изнад поља.

Ово насеље је било насељено пре око девет хиљада година, у неолиту — касном каменом добу, када је пољопривреда била нова. Тај тајминг је важан. Ови људи су били међу најранијима који су живели у великој сталној заједници, узгајајући усеве и држећи животиње уместо да их прате. Процене броја становника варирају, а поштени археолози се не слажу, али хиљаде људи је вероватно живело овде истовремено. То је био изузетан број људи на једном месту у то време.

Сада најчуднија ствар у вези са овим местом. Нема улица. Погледајте ископано подручје и видећете собе збијене једна уз другу, које деле зидове, без размака између њих и без врата у нивоу тла. Да бисте ушли у кућу, попели сте се на кров и спустили се низ мердевине кроз рупу. Кровови су чинили површину по којој су људи ходали. Град је у суштини био једна континуирана платформа, са вратима испод ваших ногу.

Размислите о томе како је свакодневни живот изгледао као резултат тога. Рад се одвијао на крововима - млевење жита, израда алата, кување на отвореном, сушење хране. Кретање кроз насеље значило је ходање преко туђих домова. Рупа за мердевине служила је и као врата и као димњак, тако да је кућа имала огњиште директно испод себе, а зидови изнад ватре били су чађави. Багери су пронашли поцрнели малтер близу огњишта, а затим га поново малтерисали, изнова и изнова.

Мртви су остајали у кући. Испод подигнутих платформи где су људи спавали, археолози су пронашли сахране - одраслих и деце, смештене у под, понекад и много појединаца испод једне собе кроз генерације. Тела су била чврсто пресавијена. Неки су сахрањени са перлама, алатима или пигментом. Живи и мртви су делили под. Сада то делује узнемирујуће. За ове људе то је било нормално и то је можда један од разлога зашто су куће сваки пут обнављане на потпуно истом отиску.

Затим, ту су и зидови. Соби су биле глатко малтерисане белим кречним малтером и редовно освежаване. Неке малтерисане површине носе осликане дизајне у црвеној, црној и наранџастој боји - геометријске шаре, отиске руку, редове људских фигура око великих животиња. Пошто се малтер тако често поново наносио, слике су на крају биле запечаћене у слојевима, једна преко друге. Багери раде кроз њих као кроз странице. Соба која изгледа празна може да држи осликану површину неколико милиметара дубље.

Животиње су биле уграђене у архитектуру на буквалан начин. Рогови стоке су били постављени у клупе и узгајани у зидове, понекад у редовима, понекад су вирили у просторију у висини главе. Моделиране глинене главе и облици животиња такође су били причвршћени за зидове. То нису били трофеји окачени на куку. Били су део структуре, залепљени на место. Шта год да су значили, људи овде су желели да велике рогате животиње буду физички присутне у собама у којима су спавали.

Један осликани панел је постао познат и вреди знати расправу о њему. Приказује образац правоугаоника испод облика са тачкама и линијама изнад. Многи људи га читају као план града са еруптирајућим вулканом иза - планином са два врха видљивом одавде по ведром дану. Ако су у праву, то је једна од најстаријих познатих мапа и једна од најстаријих слика ерупције. Други стручњаци га читају као леопардову кожу и декоративни образац. Дебата је нерешена.

Нешто овде недостаје, а то је право изненађење. Нема палате. Нема очигледног храма, нема централног трга, нема монументалне грађевине, нема јасне владарске резиденције. Куће су углавном сличне по величини и опреми. Неки су имали више сахрана или више украса, али ништа не указује на једну породицу која је контролисала остатак. Насеље од хиљада људи изгледа да је функционисало без видљивих краљева, свештеника или администрације. То доводи у питање већину претпоставки о томе како су рани градови морали да функционишу.

Локација је касно препозната. Британски археолог је идентификовао хумку 1958. године и ископао је почетком 1960-их, а налази су променили начин на који је писана праисторија. Радови су обустављени деценијама. Нови међународни пројекат је поново почео да копа 1993. године са далеко пажљивијим методама - просејавањем земље, анализом остатака, узорковањем пода квадрат по квадрат. Локалитет је додат на УНЕСКО-ву листу светске баштине 2012. године. Реконструисана кућа близу улаза показује како је изгледала једна соба.

Пре него што кренете, изађите напоље и станите на врх хумке окренуте ка равници. Стојите на девет хиљада година срушених домова. Негде испод ваших ципела, неко је спавао изнад гроба своје баке, пењао се уз мердевине сваког јутра и излазио на кров да би почео да ради. Пшенична поља око вас сада расту из истог тла које су обрађивали. Осети ветар, погледај равни хоризонт, а затим се врати стазом доле.