Халфети

Мотор чамца се гаси и бука одједном престаје. Сада чујете само воду како удара о труп и одјекује од каменог зида. Литице са обе стране су од бледог кречњака, прошаране сивим и златним пругама, и враћају вам звук. Вода је зелена и веома мирна. Мирише на речну траву и топли камен. Негде горе, ласте пресецају клисуру. Онда неко покаже испред себе и сви на чамцу утихну.

Минарет стоји у води. Не поред њега - у њој. Камено окно се уздиже право из зелене површине без икакве зграде, без дворишта, без улице. Његов балкон је нетакнут. Испод водене линије, џамија којој је припадао је још увек ту, заједно са кућама које су га окруживале. Ово је најјаснија слика онога што се догодило у Халфетију, и када је једном видите, остатак пејзажа почиње да има смисла.

Еуфрат протиче кроз ову долину, а деведесетих година 20. века низводно је изграђена брана код Биречика. Када се акумулација напунила 1999. године, вода се попела иза ње и покрила доње делове Халфетија и неколико суседних села. Куће, баште, џамије, гробља и терасаста поља су потонула. Породице су надокнађене и већина се преселила у ново насеље изграђено за њих на вишем терену. Неки су остали у горњим улицама, изнад нове водене линије.

Размислите шта је то значило у пракси. Људи су спаковали оно што су могли да понесу из кућа које су им саградили баке и деде. Неки су преместили гробове. Комшијама које су живеле у истој улици додељене су одвојене парцеле у новом граду са правим путевима и без реке. Други су се једноставно попели на брдо и поново изградили куће педесет метара више. Питајте било кога овде старијег од педесет и моћи ће вам тачно рећи који део воде је изнад њихових старих улазних врата.

Бродови иду узводно до Савашана, још једног села које је потонуло. Пролазите близу падине где се старо гробље спушта у воду и зауставља. Кровови и фрагменти зидова избијају на површину при ниској води. Други минарет стоји тамо у плићаку. Чамџије успоравају, људи фотографишу, и нико много не прича. Вода је довољно бистра да се понекад може видети камени зид који се наставља испод.

Даље узбрдо, клисура се сужава и на каменом рту где се бочни поток сусреће са Еуфратом појављује се тврђава. То је Румкале. Њени зидови се протежу дуж ивице литице, а ту су цистерне, степениште уклесано у стени и љуска цркве. Од средине дванаестог века до краја тринаестог, ова тврђава је била седиште поглавара јерменске цркве, изабрана управо зато што је била тако тешко доступна. Ниво воде данас чини да изгледа готово лако.

Халфети је такође познат по ружи. Узгајивачи овде узгајају веома тамноцрвену ружу, толико дубоку да се на јаком светлу чита као црна, а локално се продаје као црна ружа. Узгајивачи кажу да локално земљиште и вода производе боју и да се она правилно појављује само у пролеће. Биљке се гаје у малом броју у баштама, а не на великим пољима. Цвет ћете видети на чашама за чај, сапуну, етикетама џема и натписима продавница свуда у граду.

Погледајте падине изнад воде и видећете терасе, неке напуштене, неке још увек обрађиване. Дрвеће пистаћа добро расте на овом сувом кречњаку, као и маслине и грожђе. Љуске пистаћа мрље вам прсте у рђасту боју ако их држите свеже. Пољопривредници су овде изгубили најбољу равну земљу, која је била ниска и близу реке, и задржали су тврђе тло више. Зато се пољопривреда коју сада видите држи падина.

У самом граду, прошетајте улицама одмах изнад водене линије. Старе куће су изграђене од тесаног кречњака са равним крововима и малим прозорима, а неке имају резбарене оквире врата. Неколико је претворено у пансионе и кафиће са терасама које висе директно изнад резервоара. Мачке спавају на зидовима. Лети се град пуни посетиоцима, углавном из других делова Турске, а зими је скоро празан и вода постаје сива.

Вреди запамтити која је ово река. Еуфрат почиње у планинама источне Турске и тече јужно кроз Сирију и Ирак до Залива. Равнице које наводњава подржавале су неке од најранијих градова било где. Сада се низ брана налази дуж њеног горњег тока, производећи енергију и наводњавајући земљиште које је некада било суво. Халфети је један мали, видљиви трошак тог система, а град је тај трошак претворио у своју главну атракцију.

Вратите се на брод касно поподне ако можете. Литице постају топло наранџасте, вода се изравнава, а бука мотора одбија се између стена. Рибе избијају на површину близу плићака. Погледајте линију где се бледа стена сусреће са зеленом водом и пратите је очима - та линија није постојала пре 1999. Све испод ње је било место где су људи живели.

Пре него што кренете, пронађите место на кеју и седите са ногама близу ивице. Вода је мирна и благо непрозирна и креће се веома споро. Иза вас, град наставља свој обичан дан: чаше за чај, мотоцикл, неко дозива име. Испод вас, село мирује. Обе те ствари су овде тачне у исто време, а ви седите тачно на линији између њих.