Стари град Сафранболу

Користите уши пре очију. Негде бакар откуцава ритам, врапци се свађају у стрехама, а кораци куцају по камену, јер ове улице никада нису биле грађене за аутомобиле. Стари град испуњава заклоњену удубину где се сусрећу мале речне клисуре, заштићене од ветра и, вековима, од промена. Око вас се уздижу османске куће, бели малтер изнад тамног дрвета, њихови горњи спратови нагнути над улицом. Ваздух мирише на пржену кафу и шећерни сируп. Негде близу, неко прави ралат.

Град је добио име по цвету. Шафран, најскупљи зачин на свету, потиче од љубичастог јесењег крокуса, а села у близини Сафранболуа га узгајају вековима. Свака нит мора се ручно убрати из средишта цвета, хиљаде цветова за скромну теглу, што објашњава цену. Жетва долази у октобру и новембру. Продавнице на базару продају локални шафран, чај од шафрана и слаткише са мирисом шафрана током целе године. Помиришите пре него што купите. Продавци ће радо отворити теглу.

Сафранболу се обогатио кретањем. Налазио се на караванском путу који је повезивао обалу Црног мора са унутрашњошћу, а трговцима, возачима и њиховим животињама је било потребно све што је град могао да прода. Седла, ципеле, гвожђе, конопац, храна, смештај. Чаршија којом ходате, названа Чарши, била је машина која их је снабдевала. Његове улице и даље носе имена еснафа. Када су железнице и аутопутеви преусмерили трговину у двадесетом веку, економија града се замрзла, а случајно и његова архитектура.

Највеличанственији преживели из тог караванског доба је Цинци Хан, масивна камена гостионица из седамнаестог века, изграђена око дворишта са галеријама. Трговци су спавали на спрату, животиње и роба су остајали доле, а капије су биле затворене ноћу. Поново функционише као хотел, али обично можете ући у двориште да погледате. У близини, купатило изграђено у истом периоду и даље прима купаче, са одвојеним деловима за мушкарце и жене, грејаним на традиционалан начин.

Куће у Сафранболуу прате самоуверен образац. Високо камено приземље, углавном без прозора, држало је животиње, алате и продавнице. Изнад се уздижу стамбени простори са дрвеним оквиром, окреченим у бело, са редовима прозора са капцима и надстрешницама ослоњеним на угаоне подупираче. Домаћинства су била велика и вишегенерацијска, тако да су куће велике, често са шест или осам соба. Око хиљаду зграда у граду је законски заштићено. УНЕСКО је 1994. године додао Сафранболу на листу светске баштине, помињући управо ову целину.

Ако уђете у један од музеја виле, ентеријер привлачи пажњу. Соби су обложене уграђеним ормарима, а неке крију мали купатило унутар зида ормара. Плафони носе резбарене и осликане дрвене елементе, а свака соба има другачији узорак. Неколико богатих кућа имало је затворени базен, широк, плитак базен у соби у приземљу. Није био за купање. Вода је хладила ваздух лети, пријала уху и означавала власника као некога имућног.

Приметите нешто чудно у вези са старим Сафранболуом. То су заправо два насеља. Чарши, где стојите, је зимски град, збијен у својој заштићеној удубини. На ветровитом платоу изнад налази се Баглар, летња четврт, где су исте породице држале друге куће међу виноградима и воћњацима. Сваког пролећа, домаћинства су се селила узбрдо са својом постељином, а сваке јесени су се враћала доле. Мало је градова било где сачувало овај сезонски двоструки живот тако јасно у камену и дрвету.

Дајте базарским улицама неужурбану петљу. Јеменичкилер Арастаси, аркада произвођача лаких ципела, је двориште осенчено вином са малим радионицама где су се некада шиле хиљаде меких кожних ципела. Данас се на тезгама продају чипка, дрвене кашике и шафран, али је распоред нетакнут. Ковачице бакра и гвожђари држе радње у оближњим улицама, а стара трговачка имена су опстала на натписима. Купите локални турски рахат-локум негде. Сафранболуова верзија је густа, обилно посута прашином и о којој се страствено расправља.

Између радњи стоје градски јавни споменици. Џамију Кепрулу Мехмет-паше, из седамнаестог века, задужила је породица познатих великих везира. Џамија Изет Мехмет-паше, из 1790-их, је величанственија, њена широка купола се уздиже изнад кровова пијаца. Фонтане су опстале на многим угловима, неке још увек раде. Сат-кула из краја осамнаестог века мери време на брду поред старе владине куће, поклон великог везира рођеног у близини.

Пола дана више је довољно за разгледање околине. Село Јорукеј у близини чува своју улицу вила са далеко мање посетилаца. Изнад клисуре Токатли, стари камени аквадукт, обновљен крајем осамнаестог века под истим везиром који је саградио сат-кулу, прелази кањон на високим луковима. Модерна стаклена платформа за разгледање виси изнад зида клисуре недалеко, за оне који воле вертикалан поглед.

За најбољи портрет града, попните се на брдо Хидирлик на јужној ивици. Стаза траје можда четврт сата, а тераса на врху гледа на целу удубљење старог града. Одатле се црвени кровови преплићу попут рибљих крљушти, минарети се уздижу из масе, а клисуре се зелене по ивицама. Залазак сунца је популарно време, заслужено. Фотографи чекају у редовима минут када плочице засијају дубоко црвено.

Завршите назад у улици, било којој улици, док се продавнице затварају. Вече празни град од дневних посетилаца, а куће поново преузимају контролу. Осветљени прозори, жубор телевизора, скутер негде, мачке на топлом камену. Ове зграде су непрекидно посматрале такве вечери још од дана каравана. Ништа овде није сачувано само плански. Трговачки пут се померио, време се успорило, а људи су једноставно наставили да живе у собама својих бака и дека. Останите због тишине ако можете. То је најстарији производ града.