Манастир Сумела

Звук допире до вас пре зграде. Вода — река испод, брзо тече преко камења, а негде ближе, вода капље низ стену. Ваздух у овој долини је влажан и хладан, и мирише на влажно лишће и бор. Облак седи у дрвећу на супротној падини. Онда погледате горе, и ево га: ред бледих зграда притиснутих у вертикалну литицу, неколико стотина метара изнад дна долине, са шумом испод и голом стеном изнад.

Ништа у вези са положајем није случајно. Манастир је изграђен у природној пећини и на ивици испред ње, високо на литици. Долазак тамо захтевао је успон, тада и сада. То је била поента. Монашке заједнице у овој традицији тражиле су места која су тешко доступна, тиха и одбрањива. Пећина је пружала склониште и извор воде. Литица је пружала све остало — изолацију, дуг поглед на прилаз и заштиту одозго.

Прича о оснивању је традиција, а не документовани догађај, и вреди је испричати као такву. У њему се наводи да су два монаха из Атине, Варнава и Софроније, до ове литице дошли иконом Девице Марије, за коју се каже да ју је насликао апостол Лука. Пронашли су икону у пећини и основали манастир око ње. Предање смешта ово у касни четврти век. Историчари сматрају најраније векове овде неизвесним.

Оно што је документовано почиње много касније. Од тринаестог века овај регион је формирао Трапезундско царство, грчко-говорну државу на обали Црног мора која је надживела сам Цариград као независна сила. Његови цареви су манастиру дали земљу, новац и законске привилегије. Један од њих, Алексије Трећи, уско је повезан са његовим ширењем. Сумела се обогатила и имала је права над селима и пољопривредним земљиштем у долинама око себе.

Следећи део изненађује људе. Након османског освајања, манастир није затворен. Султани су издали декрете којима су потврђивали његова права и имовину, а ти документи су чувани и обнављани генерацијама. Заједница је наставила да постоји, а зграде су расле. Већи део смештајног блока који видите како се држи за литицу – високи предњи део са редовима прозора – припада релативно каснијим периодима, а не најранијим вековима локалитета.

Срце комплекса је камена црква, формирана од оригиналне пећине. Њени зидови носе фреске, као и спољна фасада зграде, што је необично. Слике се настављају на површине потпуно изложене отвореном ваздуху. Сцене из живота Христа и Богородице их прекривају. Боје остају јаке тамо где су опстале: тамноплаве позадине, црвене хаљине, златни обриси. Слојеви из различитих периода налазе се директно један на другом.

Већи део сликарства је оштећен, и то не само временским условима. Након што су зграде стајале празне, посетиоци су урезивали имена и датуме на површине, а ловци на благо су секли зидове и подове. Видећете удубљења кроз лица и кроз хаљине. Конзерваторски тимови су стабилизовали оно што је остало уместо да га префарбавају. Префарбавање би избрисало доказе о томе шта је првобитно било тамо. Дакле, губици остају видљиви, што је искрено и непријатно за гледање.

Монаси су отишли 1923. године. Те године Грчка и Турска су се договориле о обавезној размени становништва, а грчке православне заједнице ове обале биле су део тога. Породице које су овде живеле генерацијама преселиле су се у Грчку. Манастир се испразнио. Према исказима заједнице, икона и други предмети су сакривени пре одласка, а затим су пронађени годинама касније, 1930. године, и однети у Грчку.

Ти предмети су отишли у нови дом. Манастир под називом Панагија Сумела основан је у северној Грчкој, у подножју планине Вермио, и постао је центар традиције за потомке размењених породица. Грчки темељ датира из средине двадесетог века. Дакле, сада постоје две Сумеле - оригинална литица у Турској и њена имењакиња у Грчкој. Људи путују између њих, а веза остаје активна.

И оригинална литица није тиха. Године 2010. власти су дале дозволу да се Божанска литургија поново служи у Сумели и она се тамо одржава сваке године од 15. августа, празника Успења Богородице. Васељенски патријарх је предводио службу. Ходочасници долазе из Грчке, Русије, Грузије и из самог турског региона Црног мора. Један дан годишње, црква ради као црква.

Локација је затворена за посетиоце 2015. године. Раслојена стена изнад зграда представљала је праву опасност, па је уследио дуг програм радова: учвршћивање стена, мрежање, поправка конструкције и конзервација фресака. Делови су поново отворени како су радови напредовали, а манастир је поново у потпуности отворен 2020. године. Приступ данас води стазом кроз шуму или шатлом уз долински пут праћен степеницама. Успон је стрм, а камен је често мокар.

Сама долина је део посете. Долина Алтиндере је густо пошумљена, а ова обала добија много кише, због чега је све тако зелено. Буква, јела и рододендрон расту на падинама. Магла се формира и разилази за неколико минута. Пут уз реку прати реку, а дуж ње постоје места за пикник где локалне породице проводе целе дане. Одвојите време и на дну и на врху.

Постоји више од једне зграде за разгледање. Поред камене цркве, ту су капела, библиотека, кухиња, собе за госте и извор који је заједница сматрала светим. Акведукт са дугим низом лукова је преносио воду дуж литице до комплекса. Већи део структуре је обновљен након оштећења, тако да оно што видите је рестаурација, а не нетакнута тканина. Обратите пажњу на разлику између старог и новог каменог зида.

Станите на терасу испред и на тренутак се окрените од фресака. Уместо тога, погледајте напоље. Испод вас се шума стрмо спушта ка реци, а облаци се крећу кроз дрвеће у висини очију. Монах који је стајао на овој ивици пре шест стотина година видео је исту падину, исту воду, исто време како се пење долином. Зграда је испражњена, оштећена, поправљена и поново отворена. Поглед је био овде све време.