Балат

Почните од стопала. Уличице су овде калдрмисане и нагнуте. Свака улица се или пење од воде или спушта према њој, а између њих је врло мало равног терена. Чућете мачке пре него што их видите, затим галебове, па радио кроз отворен прозор. Ваздух носи два мириса која обично не иду заједно: морска вода са Златног рога у подножју брда и врућ хлеб из пекаре на пола пута уз њега.

Балат је пре кварт него споменик. Нико га није изградио као јединствени пројекат и нема главног улаза. Налази се на западној обали Златног рога, дугог залива који се усеца у европску страну града. Његов сусед на југу је Фенер. Вековима је Балат био углавном јеврејски, а Фенер углавном грчки, а два кварта су се сударала без јасне границе. Шетња од једног до другог траје неколико минута.

Јевреји су живели овде пре него што су Османлије заузеле град, а много више их је стигло касније. Године 1492. Шпанија је протерала своје јеврејско становништво. Османски султан је слао бродове и позивао их на своју територију, што је била и љубазност и прорачун — добио је лекаре, штампаре, трговце и преводиоце у року од једне деценије. Њихов језик је путовао са њима. Облик старог шпанског језика, писан хебрејским словима, говорио се у овим улицама отприлике четири стотине година након тога.

Једну синагогу у овим улицама основали су Јевреји из Охрида, града на Балкану, и она и даље носи верзију тог имена. Унутра, платформа на којој се чита Тора обликована је као прамац брода. Људи овде ће вам рећи да то представља Нојеву барку или чамце који су превозили избеглице из Шпаније. Оба објашњења су традиционална, а не документована. Зграда је и даље у употреби, а посете се морају унапред договорити преко јеврејске заједнице.

Скоро нико из тих породица сада не живи овде. До средине двадесетог века, већина јеврејских становника се преселила у Израел или у новије четврти широм града. Грчко становништво Фенера се такође нагло и несрећно смањило током 1950-их и 1960-их. Мигранти са црноморске обале и из источне Анадолије уселили су се у празне куће. Тако зграде припадају једној групи заједница, а становници другој. Тај јаз је права тема шетње овде.

Попните се било којим од степеница и огромна зграда од црвене цигле појављује се изнад кровова. То је грчка школа, изграђена 1880-их, са кулама и куполом које је чине да више личи на тврђаву него на учионицу. Мештани је зову Црвени замак. Била је пројектована за стотине ученика. Данас је број уписаних веома мали, јер је заједница којој је изграђена скоро нестала. Зграда се и даље отвара сваке године. То није ништа.

Низбрдо у Фенеру налази се ограђени комплекс са скромним улазом. Унутра се налази седиште васељенског патријарха, кога православни хришћани широм света третирају као свог најстаријег епископа. Изузетно је лако проћи поред ње. Погледајте главну капију на улици. Заварена је и остала је затворена откако је патријарх обешен на њој 1821. године, током грчке побуне против османске власти. Посетиоци уместо тога користе споредни улаз.

Пратите обалски пут и стижете до цркве која је стигла бродом. Њени зидови, стубови, кров и звоник су од ливеног гвожђа, направљени у деловима у Бечу, транспортовани низ Дунав и око Црног мора, а затим спојени вијцима на овој обали крајем деветнаестог века. Изграђена је за бугарске православне вернике који су желели своју цркву. Затворена је због година рестаураторских радова и поново отворена 2018. године. Покуцајте на стуб и ослушните звук.

Више горе, на мирном углу, стоји јерменска црква са необичном репутацијом. Једном годишње одржава церемонију за коју многи људи верују да доноси исцељење, а ред напољу није само јерменски. Муслимани, Грци и сиријски хришћани чекају заједно у реду, понекад сатима. Званично, вере се држе за себе. Тог једног јутра, тротоар се не слаже. Испод зграде је извор, због чега се земља овде третирала као свето много пре цркве.

Две или три улице у Балату су обојене јаким бојама и стално фотографисане. Препознаћете их по броју људи који стоје на средини пута држећи телефон. Боја је свежа. Куће испод ње су од старог дрвета и зида, многе са кумбом, затвореним дрвеним прозором који виси изнад улице. Скрените један угао од фотографија и исте куће изгледају неофарбане, са вешом разбацаним по њима.

Прошетајте до обале. Златни рог је дуго служио као индустријски пловни пут, окружен бродоградилиштима, штавионицама и малим фабрикама. До средине прошлог века је толико лоше смрдео да је испразнио зграде дуж њега. Велики програм чишћења и рашчишћавања 1980-их и 1990-их уклонио је индустрију и извукао корито. Риба се вратила. Људи сада седе на овој обали увече, што би њиховим бакама и декама изгледало чудно.

Завршите на клупи близу трајектне станице и пустите да комшилук обави посао. Иза вас, на једној падини брда налазе се грчка школа, јерменска црква, две синагоге, неколико џамија и бугарска црква од гвожђа. Ниједна од њих није изграђена за људе који данас овде живе. О њима се ионако брину, неравномерно, они који су остали. Трајект ће стићи у своје време. Мачке се неће мрднути због њега. Баците још један поглед уз брдо пре него што кренете.