Манастир Дејрулзафаран

Пут се пење од Мардина и бука брзо јењава. Док стигнете до капије, можете чути цикаде у сувој трави и ништа друго. Брда овде су гола стена и ниско жбуње, бледозлатна, готово без хлада. Зидови испред вас су изграђени од истог камена, тако да из даљине зграда изгледа као део падине. Ставите руку на стуб капије. Топло је, глатко и прашњаво.

Уђите у двориште и пропорције се мењају. Зграде стоје два спрата око отвореног правоугаоника, са аркадама, резбареним оквирима врата и широком каменом терасом окренутом ка равници. Постоје саксије са цвећем. Мачка прелази. Ако је у току служба, можете чути појање изнутра - тихо, нежурно, на језику који није турски, арапски или курдски. Оно што чујете је облик арамејског.

Ово је манастир Сиријске православне цркве, древне хришћанске цркве овог региона која се још увек служи на арамејском, језику сродном оном који се говорио широм Блиског истока пре две хиљаде година. Његово сиријско име одаје почаст Мор Хананју, епископу који је обновио локацију у осмом веку. Хришћани користе ову падину од око петог века. То је један од најстаријих манастира који континуирано функционишу било где.

Име које већина људи користи, Дејрулзафаран, потиче из арапског и значи шафранов манастир. Овде се нуде два објашњења, и ниједно није доказано. Једно каже да је шафран некада био помешан у малтер током градње. Друго каже да су шафранови крокуси расли на овим падинама. Погледајте камен на јаком поподневном светлу и видећете зашто се име задржало, која год верзија била тачна - цео комплекс постаје дубоко жуто-наранџаста.

Током дугог периода своје историје ово је било седиште целе цркве. Од 1160. до 1932. године, патријарх Сиријске православне цркве живео је и управљао из ових просторија. Писма су одавде слата конгрегацијама широм Блиског истока, Индије, а касније и Европе. Године 1932. седиште се преселило у Сирију, а сада се налази у Дамаску. Манастир је наставио да ради, али се од центра администрације променио у нешто мирније.

Ваш водич ће вас готово сигурно прво одвести под земљу. Степенице воде доле у ниску комору без прозора. Плафон је направљен од веома великих камених плоча постављених једна поред друге и спојених без малтера. На једном крају постоји мали отвор који пропушта сноп светлости. Локална традиција каже да су људи обожавали сунце у овој просторији много пре него што је манастир постојао. Било да је то тако или не, просторија је очигледно старија од онога што се налази изнад ње.

Вратите се на ниво приземља, погледајте врата. Неколико су од тешког ораховог дрвета, тамна од старости и обраде, украшена гвозденим клиновима и резбареним панелима. Главна црквена врата су довољно ниска да већина одраслих мора да сагне главу да би прошла. То је намерно у многим старим црквама. Унутар цркве, приметите камени престо, висеће лампе, везену завесу преко светилишта и лук изнад олтара исечен у једној украшеној траци.

Дуж зидова једне коморе видећете низ ниша запечаћених каменом. У њима се налазе посмртни остаци патријараха и епископа који су одавде водили цркву. Имена и датуми су уклесани у покривне плоче сиријским писмом, један испод другог, током многих векова. То је компактан запис институције. Станите на један крај и читајте дуж реда — гледате руководство цркве, урезано у зид.

Ево детаља који људи ретко очекују. Године 1876. штампарска машина је донета у овај манастир, довучена истим путем којим сте ишли. Штампала је на сиријском, арапском и османском турском језику, производећи литургијске књиге и друге текстове за заједнице широм региона. Била је међу најранијим штампаријама које су радиле у овом делу света. Машина је изложена, црна и тешка, у просторији која такође садржи старе књиге и штампарске блокове.

Двадесети век је био тежак за сиријску заједницу овог региона. Њихов број је нагло опао током и после Првог светског рата, а касније су многе породице емигрирале у Европу из економских разлога и због безбедности. Села која су некада говорила сиријски су се испразнила. Последњих година неке породице су се вратиле и обновиле куће у околном селу. Заједница овде је мала, али није музејски експонат, а црква је и даље у употреби.

Данас у манастиру живи шачица свештенства и особља, заједно са студентима који долазе да уче сиријски језик и појање. Посетиоци су добродошли, а водич ће вас обично провести кроз манастир у групи. Покријте рамена и колена. Ако сретнете службу, сачекајте позади уместо да прелазите преко подијума. Фотографије су обично у реду у дворишту, али питајте пре него што фотографишете људе или светилиште.

Пре него што се вратите колима, прошетајте до ивице терасе на спољној страни. Равница се отвара доле и протеже се ка југу, равна и бледа, са прашином која виси над њом лети. Иза вас су зграде тихе осим негде врата. Овде је врло мало тога што би вас ометало - нема саобраћаја, нема знакова, нема музике. Људи су стајали на овој ивици и гледали у исти поглед веома дуго, а сада, неколико минута, и ви сте.