Принчевска острва

Сиђите са трајекта и ослушните шта недостаје. Нема сирена аутомобила. Нема мотора који се удаљавају од раскрснице. Чујете звона бицикла, галеба, тихо зујање малог електричног возила и неколико стотина ципела на каменом кеју. Онда вас допире мирис, и то је бор - врућа смола из шуме на брду изнад луке, помешана са морском водом и прженом рибом. Рамена вам се спуштају центиметар, а да вас нико не пита.

Ово су Принчевска острва, позната на турском једноставно као Адалар, што значи острва. Девет њих лежи у Мраморном мору, са азијске стране Истанбула, а четири примају редовне путничке трајекте. Бујукада је највећа. Хејбелијада, Бургазада и Киналијада су мања и мирнија, отприлике тим редоследом. Прелазак траје између једног и два сата, у зависности од тога где се укрцате и који брод успете да ухватите. Седите на десној страни да бисте имали бољи поглед на обалу. Бродови се брзо пуне летњим викендом, а људи се ређају на кеју много пре поласка.

Име није декоративно. Под византијском владавином ова острва су служила као место изгнанства за чланове царске породице. Свргнути цар, незгодна царица, брат са правом на престо - било ко од њих могао је бити послат овде и захтеван да уђе у манастир. То је уклањало ривала без његовог убијања, а држало га је довољно близу да посматра. Острва су функционисала као удобан затвор са погледом на море.

Приватни аутомобили су овде дуго били забрањени, и то једно правило обликује све остало. Генерацијама је превоз био фајтон, кочија са коњском запрегом, а звук копита на путу био је део посете. То је завршено 2020. године. Након што се болест проширила међу коњима и након дуге јавне кампање о њиховом лечењу, кочије су повучене и замењене електричним возилима. Неким посетиоцима недостају коњи. Коњима је, све у свему, сада боље.

Зато пешачите, изнајмљујете бицикл или узмете један од малих електричних аутобуса који кружно возе око острва. Бицикл је најбољи избор на Бујукади ако вам ноге одговарају, јер су брда права брда. Електрични тротинети су такође доступни на неким местима. Шта год да користите, путеви су уски, површина је неравна на неким деловима и ништа се не креће брзо. Саобраћај се овде регулише љубазношћу, а не сигналима.

Прошетајте од луке и почињу куће. Дрвене виле офарбане у бледе боје, са резбареним балконима, украсима испод стреха и баштама пуним смокава и мимозе. Већина је изграђена у деветнаестом веку, када су грчке, јерменске, јеврејске и левантинске породице из града овде изградиле летње кућице како би побегле од врућине. Многе су лепо одржаване. Друге седе затворене иза зарђалих капија, са затвореним капцима, са дрветом које расте кроз веранду.

На врху брда на Бујукади стоји огромна дрвена зграда, неколико спратова од сивог дрвета са редовима празних прозора. Француска компанија ју је подигла као хотел и казино, а дозвола за отварање је одбијена. Грчка православна заједница је купила зграду и деценијама је водила као сиротиште, све док није затворена 1960-их. Од тада стоји празна. Људи је често називају највећом дрвеном грађевином у Европи, и испод тога та тврдња делује уверљиво.

Бујукада такође има фусноту у политици двадесетог века. Након протеривања из Совјетског Савеза, Лав Троцки је живео на овом острву око четири године, од 1929. Овде је писао своју историју руске револуције, ишао је на пецање са локалним чамџијом и примао је стални ток страних посетилаца. Кућа коју је користио стоји напуштена на улици иза главног пута. Нико на трајектном терминалу је неће поменути. Питајте становника и он ће вам показати.

Близу врха највишег брда на Бујукади налази се мала црква посвећена Светом Ђорђу. Два пута годишње, хиљаде људи се пењу стрмом стазом до ње. Многи одмотавају калем конца док ходају, постављајући га по земљи целим путем, и зажеле жељу када стигну до врха. Гомила је хришћанска и муслиманска заједно. Нико није записао правила овог ритуала. Сви их једноставно знају.

Узмите чамац једну станицу даље до Хејбелијаде и темпо се поново спушта. Поморска школа заузима обалу близу пристаништа. На једном од брда налази се теолошка школа на Халкији, која је обучавала православне свештенике више од једног века. Затворена је законом 1971. године и никада јој није дозвољено да се поново отвори, иако се зграде и библиотека одржавају у приправности. Њена будућност се и даље појављује у дипломатским разговорима између влада.

Борове шуме покривају већи део узвишења, а лети мирис смоле постаје довољно јак да се може осетити укусом. То такође чини пожар озбиљном опасношћу, а једно од острва је последњих година изгубило велику површину шуме у пожару. Постоје мале плаже и пливачки клубови изграђени на стенама, већина наплаћује лежаљку и туш. Вода је хладнија него што изгледа и бистрија него што бисте очекивали поред града ове величине. Редовни пливачи стижу рано, заузимају равну стену и остају на њој већи део дана.

Вратите се касним трајектом ако можете. Острво се удаљава иза брода, светла се пале у дрвеним кућама, а бука града се постепено враћа преко воде. Неколико сати сте били негде где нема саобраћаја, што је необично рећи за било који део Истанбула. Станите на крми и посматрајте траг. Обрис испред вас постаје све светлији. Ускоро ћете чути прву аутомобилску сирену.